Поштар увијек звони двапут

Пише: Дарко Прелевић

Архетипска је дилема има ли зло потенцијал у личности или у околностима.

Филм из наслова овог текста, ремек дјело Боба Рафелсона, се бави овим питањем.
Радња филма се одвија за вријеме велике депресије. Старији мушкарац ожењен је прелијепом младом женом (Џесика Ланг) која је све, само не срећна у браку. Заједно воде кафану и бензинску пумпу поред цесте. Корино незадовољство једноличним животом у тој вуко*ебини, свакодневном рутином и старим мужем више је него очигледно. Њено безвољно животарење се прекида кад наилази луталица Френк Чемберс (Џек Николсон) којег запошљавају и цијела ова хибернирана позорница почиње да се мијења јер све личи на то да је дошао сам ђаво.

Френк постаје мелем на рану незадовољној Кори. Њих двоје убрзо почињу страствену везу. (Џек Николсон и Џесика Ланг су били толико увјерљиви у љубавним сценама, да се шпекулисало да их нису уопште глумили).

Стари Грк, Корин муж постаје препрека на њеном путу до среће. У страху да не изгуби Френка, одлучује да учини све не би ли се ријешила супруга и започела нови живот. То укључује и убиство… Да није наишао Френк, можда би читав живот проживјела незадовољна или би, ко зна, наишао неки други Френк…

Прије неколико, на сред Хотске, драчке улице у коју ми се доселио још прађед поодавно, се одвијала сцена као у филму Брајана де Палме. Комшија, стар 20-ак година се копрцао у ропцу који је личио на самртни. Лаику би то све личило на напад епилепсије, а онда је зналачки објашњено да је у питању „овердоз“.

Драчани никад нису били много „удрени за школом”. Главна мантра драчких мајки је углавном била: “Пушти боготи, нека су само здраво, неће остат’ без ‘леба”. А тек очеви, они нису ни толико марили.

Мој отац је највећи дио свог радног вијека провео у Машинској школи. Дао је свој скроман допринос да неки од тих момака испуне циљ да као квалификовани аутомеханичари, аутолимари, машинбравари или месари нађу посао и пристојно живе од својих заната.

А они су већином имали појачан осјећај части. Памтим очеву причу да кад је Аску, нашем комшији дао четворку, он је, свјестан да је “преоцијењен”, наредни час инсистирао да одговара. Знао је, наравно, за петицу.

Његов рођени брат Дино, самоиницијативно је себи наметнуо обавезу да чува грожђе у нашем дворишту од крађе, док смо љети били одсутни и чувајући га „попио“ доста батина. Сматрао је да се тиме није одужио за подршку коју је добијао од мог оца док се школовао, па сам морао, док год је био жив, да избјегавам улицу у којој је имао месару, јер је увијек кад ме видио, трчао за мном са замотуљком одабраног парчета меса.

Руку на срце, Драчани нису били ни неки превелики радници. Уоквирили су сопствену, скромну зону комфора и научили да живе тако, мање више задовољни сопственим животима.

Њихове омиљене забаве су били риболов, голубарство, борбе патака и паса…

Борбе паса су ипак доносиле највише узбуђења, најдуже се препричавале и памтиле, а пси , без обзира на исходе, били вољени и пажени од стране својих власника, као да су чланови породице. Тад још увијек код нас није било хибридних, за клање и убијање прављених раса. Били су то углавном вучјаци, шарпланинци и пођекоја дога. Борбе су се завршавале, боксерским жаргоном речено, техничким нокаутима, без крвавих исхода, па су и поражени напуштали “бојно поље” без великог једа и љутње.

Пала би и понека опклада, што јесте јесте, али за ситне паре. Од једне од добијених опклада је Ћиро можда први и једини пут у животу, приуштио себи одлазак на ручак у кафану. Пси су му били сав свијет, па је прије икаквог поздрава, знао да ми радосно саопшти: “Набавио сам новог, лијеп је ка’ лутка из Наме“. По драчким стандардима, лутке из робне куће Нама су биле еталон за љепоту.

Временом је почела и „демографска“ слика Драча да се мијења.

Долазили су нови становници, што подстанари, што људи који су куповали и правили куће и остајали. Комшиница, чија је личност толико комплексна да не би у два романа стала, нову ситуацију је, са сјетом у гласу, оквалификовала: „Ја овђе више никога не познајем“.

Хипербола да баш никога не познаје је била мјера њеног притајеног незадовољства. За неупућеног би то била сасвим обична реченица, али то је површан утисак, нису то баш тако једноставне ствари. Драчки језик је специфичан и комплексан, па речено најчешће значи нешто сасвим друго.

Чувени преводилац Коља Мићевић тврди да се свака пјесма може превести на пар хиљада начина. Позивајући у помоћ комбинаторику, односно математичку аналогију, наведену реченицу би зналац драчког језика могао превести на стотињак начина, од којих би најприближнији био: “*еба’ вам пас матер и ко вас доведе овамо“. Болесна радозналост која је била главно погонско гориво малограђанштине драге комшинице, њу је прву доводила у домове придошлих становника.

И на Драч се доселио неки “Френк Чемберс”, као парадигма новог времена. Овај не ј… туђе жене, нити убија њихове мужеве, он је дилер.

Драчки момци више немају своје занате, риболов и „куцкове“, па је у празан суд лако усути што год пожелиш.

Упадање у туђе куће у по бијела дана више није инцидент, као ни отимање новчаника на улици. На прозоре приземних кућа се све чешће стављају металне решетке.

Можда је сљедећа фаза да се на семафорима чека зелени талас да би се избјегло свако задржавање. Као у Бронксу или Мајамију…

Гледао сам много пута овај филм. Остаје ли икоме нејасно какво значење има наслов филма?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: