Постхумно схваћена државничка величина
1 min read
Јуче се навршила девета годишњица од подлог хашког убиства Слободана Милошевића. Ову мучну чињеницу не покушавају данас оспорити ни његови највећи противници. Три дана прије Милошевићеве смрти администрација Хашког суда одбацила је драматичан налаз о његовом здравственом стању специјалиста московске клинике “Бакуљев“, који је предвиђао хитну хоспитализацију и пуштање на превремну слободу.
О животу првог слободно изабраног предсједника Србије, говорило се и писало много познато је готово све. Чини се да је једина занемарена тема везана за лик и дјело Слободана Милошевића, евентуални смјер којим би под његовим вођством СР Југославија кренула да је исход 5. октобра био другачији. Чини ми се да се ова тема избјегава управо из несклада данашње суморне перспективе са предизборним обећањима ДОС-а и њихових западних ментора.
Грозничаво је понављана мантра, само срушите тог злог комунистичког диктатора и пред вама је пут у благостање, који је требао да подразумијева: неспоран територијални интегритет земље, експресан економски опоравак, прогресиван раст зарада, достизање пуне запосленост кроз неколико година, приближавање друштва западним стандардима и потпну декриминализацију. Од те слаткоречивости прошаране глорификацијом имагинарних европских вриједности, изгледа смо једино добили редовно годишње одржавање педерских маршева. Само по тим манифестацијама менталне изопачености данашњи Београд и Подгорица личе на европске метрополе.
Покушајмо сада да реконструишемо пут којим би земља кренула и данашњу перспектву Србије и Црне Горе да је исход 5. октобра био другачији.
Економска и политичка ситуација у СР Југославији, то првог љета новог миленијума била је веома тешка. Земља тек изашла из рата и санкција, индустрија технолошки заостала, многе битне фабрике порушене у НАТО агресији, иако већина није имала никакав војни значај. Десетогодишње санкције и ратови погубно су се одразили на стандард већине грађана. Међутим земља је тада у потпуности владала својим стратешким ресурсима и њихово неограничено уступање западним корпорацијама и домаћим хохштаплерима не би било могуће да је Слободан Милошевић остао на власти. Владање сосптвеним ресурсима у будућности би пружило неупоредиво повољније основе за економски опоравак.
Главни спољнополитички савезник и истомишљеник предсједника Милошевића био је Александар Лукашенко. У данашњој Лукашенковој Бјелорусији, коју наши домаћи НАТО кловнови називају диктатуром, нема спољних дугова, не постоје олигарси и екстремни богаташи, стопа криминалитета најнижа је у Европи, а незапосленост је мања од 2 %. Ниједна фабрика основана у вријеме СССР-а није затворена, а готове све су потпуно функционалне и технолошки конкурентне, са реалном перспективом у будућности. Потпору здравој бјелоруској економији даје строго регулисан банкарски сектор и стотине недавно основаних малих и средњих предузећа. Годишњи ниво страних инвестиција превазилази улагања у већини бивших комунистичких земаља, данас чланица ЕУ.
Савремена мрежа за грађане Бјелорусије бесплатних ауто-путева обухвата 1500 км, од чега је више од 1000 изграђено за вријеме владавине Александра Лукашенка. Просјечна плата је на нивоу 500 долара, уз убједљиво најниже трошкове живота у Европи. Дакле то што западни политичари и наши локални НАТО кловнови називају последњом диктатуром у Европи, показује да се итекако може без ЕУ и да Бјелорусији иде знатно боље него рецимо Румунији, Бугарској, Хрватској и балтичким земљама.
Примјер свог пријатеља Лукашенка планирао је да слиједи Слободан Милошевић. Баш у вријеме 5. октобра Владимир Путин је завршавао процес консолидације власти и до почетка опоравка Русије било је потребно издржати наредних двије-три године. Са друге стране власт Слободана Милошевића гајила је блиске односе са Кином. Кроз стратешко савезни штво са данас најмоћнијом свјетском економијом, СР Југославији били су доступни најефтинији зајмови. Пошто је почетком овог миленијума наступио моменат почетка масовног кинеског инвестирања широм планете, нема сумње да би свом првом тадашњем савезнику у Европи, данас најмоћнија свјетска економија омогућила импресивне инвестиционе пројекте. Нажалост 5. октобар је све то осујетио.
Умјесто десетина милијарди руских и кинеских инвестиција у привреду и инфраструктуру, несвјесно смо прихватили стотињак милиона токсичних ЦИА долара, инвестираних у пројекат 5. октобра. Да су нам биле познате чињенице да ће количина прошверцованих долара по јакни будућих министара представљати кључ подјеле ресора у влади Зорана Ђинђића, сигуран сам да би амерички данајски дар звани ДОС одбацили 90% већином.
Прва фаза употребе токсичних ЦИА долара подразумијевала је формирање мрежа тзв. независних медија, потом “Отпора“ и финансирање предизборне кампања ДОС-а. Гебелсковским матрицама власт предсједника Милошевића оптуживана је за криминализацију друштва, а међутим није било озбиљнијег београдског криминалног клана који ни 9. марта није стајао поред Вука Драшковића, ни 9 година касније 5. октобра уз Зорана Ђиђића.
Управо је земунски клан је био први у освајању, похари и паљењу Народне скупштине, полицијских станица и других државних зграда. Први пут у јавности поменута су имена Душана Спасојевића и Милета Луковића последњег дана марта 2001, када су њих двојица руководила групом, која је по непосредном Ђинђићевом наређењу покушала да на препад ухапси Милошевића и директно га прослиједи у Хаг. Њихов посао неколико дана касније окончао је Легија, али је депортација у Хаг одложена за Видовдан.
У следећој фази пројекта “5. октобар“ токсичним ЦИА доларима, купљени су начелник генералштаба, истакнути полицијски генерали, утицајни функционери владајуће странке, горе поменути Легија и његова ЈСО, а на послијетку обезбијеђена је и подршка водећих криминалних кланова. Последља фаза овог злокобног пројекта обухватала је постављање Зорана Ђинђића на чело владе Србије.
Почетни задатак овог наводног реформатора био је враћање сваког ЦИА долара донираног пројекту 5. октобра. У првим недјељама Ђинђићеве владе високо профитабилна дуванска индустрија, која је подразумијевала и потпун монопол на домаћем тржишту цигарета, практично је бесплатно уступљена америчким концернима БАТ и Филип Морис. Досадашњи бенефити америчких компанија само по основу бесплатно додијељеног монопола на тржишту цигарета, показују да су токсични ЦИА долари инвестирани у пројекат 5. октобра само по том основу враћени у најмање стоструко увећаном износу.
Потом су у рекордном року угашене домаће банке, а страним банкама и други финансијским институцијама дозвољен је рад без икаквог ограничења. Базирајући своје пословање на чистим зеленашким начелима, стране банке обрачунавају рекордне камате на кредите, који се одобравају под јединствено неповољним условима искључиво важећим за грађане Србије и Црне Горе. Зеленашке камате као да им нијесу довољне, па везујући кредитне рате исплаћене у еврима и динарима за швајцарски франак, кроз курсне разлике банке остварују двоструку добит, а наши осиромашени грађани принуђени су да реално плаћају често и више него двоструке камате. Енорман профит, стечен на начин који би у земљама њихових централа био карактерисан и санкционисан као акт организованог криминала, без икаквих ограничења износи се из земље.
Привредни субјекти гдје профит није било могуће моментално извући нијесу били интереснатни западним компанијама. Њих је влада Зорана Ђинђића масовно поклањала и крчмила за ситан новац. Куповином војвођанских шећерана за једну њемачку марку, блиски Ђинђићев пријатељ Миодраг Костић Коле је од власника оџачарске задрруге моментално постао један од водећих србијанских тајкуна. Многи привредни субјекти умјесто да након пажљивог реструктуирања и ревитализације буду постављени на здраве основе, предати су домаћим хохштаплерима који су отпустили раднике, а распродајом опреме и некретнина дошли до десетоструке добити.
Након стоструке отплате токсичне ЦИА инвестиције, уништења домаћег реалног и финансијског сектора влада Зорана Ђунђића почела је процес безглавог спољњег задуживања Србије. Од 5. октобра до данас спољни дуг Србије порастао је за 22 милијарде долара, од чега трећина отпада на задужења ове последње – Вучићеве владе.
Поред горе побројаних “заслуга за народ“, Зоран Ђинђић је био у историји јединствени премијер једне земље, који је редовно рапорте подносио тужиоцу страног суда. Према мемоарима Карле Дел Понте, Зоран Ђинђић је преклињао да из земље трајно уклони Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, силно се жалио да Војислав Коштуница омета ‘‘његова и настојања Мила Ђукановића да демократизују земљу“, клеветао војску да скрива генерала Младића, пружио бројне податке о кретању Радована Караџића и других хашких оптуженика.
Нажалост у данашњој Србији је могуће да централни новобеоградски булевар носи име недостојног премијера и Карлиног тастера, а да државничка величина Слободана Милошевића, подло убијена бранећи свој народ од НАТО клевета, почива у дворишту породичне куће.
Вјерујући у имагинарне идеале западне демократије и слободе, наивно сам прихватио тезу да је наша земља током 90-тих била страшна диктатура и да је предсједник Слободан Милошевић био зли комунистички диктатор. Упркос приличној резервисаности према западној пропаганди о свом народу као геноцидном агресору, убијеђен сам био да je Слободан Милошевић у најмању руку персонална сметња економском напретку и почетку обнове дугогодишњим санкцијама и ратовима намучене земље.
Био сам тако малољетни шетач на протестима коалиције “Заједно“, одушевљени подржавалац 5. октобра и један од ријетких Црногораца који је на савезним изборима 2000. гласао Војислава Коштуницу. Никако нисам прихватао да “не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“.
Резон да ако је читав свијет против нас не може никако бити да смо у праву, руководио је изгледа већину грађана Србије Црне да гласају против власти Слободана Милошевића. Упркос његовим неспорним грешкама, несређеној породичној ситуацији, именовањем људског талога способног да служи сваком режиму и страној сили на виское државне функције, увјерен сам да би сходно свему кроз шта смо прошли током последњих 15 година, мало ко поновио тадашњи избор и дозволимо домаћим НАТО плаћеницима да окончају оно започето 24. марта 1999.
“Откако смо демократски ослобођени оног 5. октобра, ослободили смо се и свега вриједног што смо имали… Неко је демократију види о као расходовање сопствене државе и војске…“ изјавио је недавно Емир Кустурица. Мени остаје да додам да оног 5. октобра није пао Слободан Милошевић, пали смо ми у евро-аталантски амбис из кога се тешко излази.
Почивај у миру наш предсједниче и опрости овом убогом народу што твоју државничку величину тек постхумно почиње да схвата.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слобо је највећи син наших народа и народности! Живело братство и јединство! Живео друг Слоба! Друже Слобо , друже Слобо ти си комуниста, волимо те , волимо те , к“о Исуса Христа!
У књизи светог Григорија Великог „Разговори“ постоји приповест о томе како је демон под видом путника поклоника дошао код једног италијанског епископа и замолио за преноћиште. Духом Светим епископ је дознао да пред њим није човек него ђаво и отерао га је. Тада је демон стао да хода по улицама града, гласно се жалећи пролазницима на окрутан поступак епископа. Један од житеља позвао је демона код себе, уготовио трпезу и сместио га крај камина, да би се гост огрејао. Одједном је тобожњи странац зграбио дете – сина домаћина, бацио га у пламтећу пећ и ишчезао. Ђакон Петар, саговорник светог Григорија, чувши ову приповест, са чуђењем је упитао: „Владико, како је Господ допустио да човек за своје гостопримство буде тако страшно кажњен, јер за тако добро требало је очекивати не проклетство, већ милост Божју?“ Светитељ је одговорио да је Италијан пружио уточиште странцу, сматрајући себе милостивијим и богобојажљивијим од епископа; он је позвао странца у свој дом управо зато што је странац хулио архијереја; својим поступком је хтео да покаже људима да архијереј не испуњава заповести Божје. Италијан је примио странца демона не из љубави према Богу, него из злобе према архијереју и због тога је добио по заслузи (в.: Свети Григорије Велики: Разговори о животу италијанских отаца и о бесмртности душе. М., 1996. стр. 5455).
Ovako nekako je bilo i sa Miosevicem,jer imao je tada kada je trebao da resava stvari narod iza sebe,medjutim nije htio ili nije znao da stvori dugorocnu podrsku pretvori u sigurno zaledje,koje nazalost danas izgleda ovako kako izgleda.Budite pozdravljeni za ovaj dijalog.
Ne postoji gori dryavnik u istoriji svijeta od Slobodana Milosevica!
Поштовани Игоре,
ма како да би ми било угодно у друштву са митрополитом Амфилохијем и г. Кустурицом, ипак ћу, макар и по цијену да се тог доброг друштва лишим, остати при свом мишљењу, не сматрајући, наравно да је оно апсолутно тачно и да се, под утицајем неких нових сазнања, неће промијенити.
Ви желите да дате историјску оцјену Милошевићеве владавине, али у томе правите методолошку грешку – посматрате прошлост кроз контекст данашњег времена – професионални историчари би Вам јако замјерили. Да сте написали текст о 15 досовских година, па закључили како је Милошевић био бољи, за овом полемиком не би било потребе. Међутим, Ви сте, (углавном) на основу лошег учинка насљедника, закључили да је Милошевић велики државник.
То што су досовци уништили српске ресурсе, не мора да значи да их Милошевић чувао, већ, рецимо, да их је мање пљачкао и уништавао од досоваца, зар не?
То што смо се Ви и ја преварили мислећи да Милошевићев одлазак представља прекид пропасти народа, државе и друштва, не мора да значи да је Милошевић требало да остане, већ да, рецимо, Ви и ја нисмо били довољно паметни или да Милошевића није требало да замијене они, већ неко други или да је требало, осим обарања Милошевића, учинити и неке друге ствари (ово је, наравно, надам се да схватате, само је покушај да илуструјем у чему мислим да лежи грешка у Вашем приступу, а не да су Ваши закључци неспорно погрешни).
Ми нисмо добри зато што су други гори од нас, већ зато што добро поступамо. А да не причамо о томе да историјску димензију сваког чина морамо сагледавати у контексту времена и простора у коме се дешава – ако у џепу имате 5 евра па Вам неко украде евро, то је већа пљачка него ако Вам неко од 1000 украде 50 евра, иако је 50 много веће од 1, зар не?
С тим што морамо да, поштења ради, ако смо већ Милошевићу признали право на морање и грешку, то исто право признамо и његовим претходницима и насљедницима. Ко зна шта су они морали или „морали“ да ураде. Уосталом, нигдје више него у политици нема несхваћених душа и неостварених потенцијала, посебно у мемоарима. Ко зна како ће се о досовцима писати за 15 година – можда ће и ту бити великих државника.
Да, примијетио сам да сам употребио синтагму „амерички човјек“, помало несрећно, признајем, јер садржају онога што је радио Слободан Милошевић више одговара израз „амерички савезник“, што је он уистину и био између 1995. и краја 1997. године. Наравно, то савезништо је било из тактичких разлога – Американцима је он био потребан у Босни, они њему у Србији. Током 1997. Запад је Милошевића спасио у два наврата (Гонзалесова мисија и грчко-италијанска куповина удјела у Телекому). То савезништво су раскинули Американци, и онда је „фактор мира и стабилности“ поново , готово преко ноћи, постао „балкански касапин“. Није да му то превише замјерам, није имао избора, али то само илуструје његов макијавелизам који му се на крају обио о главу.
Коначно, да свој поглед на Милошевића покушам да приближим једном аналогијом, помало несрећном, имајући у виду како је Слободан Милошевић преминуо. Дијабетес је много већи фактор ризика за обољења срца него, рецимо, пушење. Али, дијабетес је судбина, баш као рецимо, историја срчаних обољења у породици или мушки пол – на то не можете утицати. Али не морате пушити и можете се бавити физичком активношћу, можете регулисати крвни притисак, па да себи повећате шансе. Не постоји никаква гаранција, али су вам шансе боље.
Ето, то је некако био Милошевић у политици – оптерећен свим на шта није могао да утиче, пропустио је да учини и оно што је могао док је још могао.
Поштовани Владимире,
Нијесам имао претензија да лику и дјелу Слободана Милошевића приступам са позиције историјске науке. За то немам потребног формалног образовања, ни референци, међутим сумњам да постоји историчар који би могао оспорити да су у датим историјским околноностима Репубилика Српска, очување контроле над стратешким ресурсима, задржавање форманлног суверенитета над Косовом и Метохијом и опстанак народа у времену незапамћених санкција импресивни државнички подухвати.
Циљ моје колумне био је покушај реконструкције смјера којим би СРЈ наставила да је исход 5.октобра био другачији, односно да смо издржали још неколико тешких година до оправка Путинове Русије, градећи упоредо стратешко партнерство са Кином, у годинама када она постаје прва свјетска економска сила. Живо сам заинтересован да ли постоји и најрадикалнији евро-атлантиста који би могао устврдити да је за просјечног грађанина ово 15-то годишње евро-атлантско беспуће боље од Србије без санкција, окренуте ка Русији и Кини?
Никако не могу да се сложим са ставом “Ко зна како ће се о досовцима писати за 15 година – можда ће и ту бити великих државника“ – јер да би ико од њих био државник морао је да уради нешто. Шта су они урадили, шта су њихова достигнућа осим стерилне фразе да је “5. октобар доказао смјењивост власти“… Мислим да се никада неће формирати ментално здрава друштвена група која би предају свих ресурса конголомерату састављеног од западних корпорација, локалних хохштаплера и окорелих криминалаца, уништење Војске Југославије, предају свих војних и државних тајни САД, које су само годину дана раније бомбардовали земљу, могло третирати као одговорно државничко дјело.
Оно у чему потпуно могу да се сложим са вама је следећи закључак: “Ето, то је некако био Милошевић у политици – оптерећен свим на шта није могао да утиче, пропустио је да учини и оно што је могао док је још могао.“- Да много је тога предсједник Милошевић пропустио да уради, док ови послије њега чињели и тренутно чине су велико зло, или као Коштуница то што су покушавали да ураде нијесу успијевали да медијски адекватно представе…
Свако добро…
Драги Владимире,
Примјећујем да сте у вашем последњем одговору одустали од тезе да је Слободан Милошевић био амерички човјек. Што је добро, међутим изгледа да не желите да примијетите да сам ја у изворном тексту навео да је несређена Милошевићева породична ситуације једна од његових највећих грешака. Такође у претходном одговору наводим се углавном слажем са свим што сте написали о тој породици написали.
Међутим одговорите ми да ли мислите да је Марков раскалашни живот највеће зло које задесило Србију у последњих неколико деценија? Да ли су Марку можда поклоњене војвођанске шећеране и цементаре, фабрике дувана у Врању и Нишу плус монопол на тржишту, жељезара у Смедереву? Да ли је Марку половина акција и апсолутно управљање националном авио компанијом уступљено за 0 евра, да ли је можда неки његов бизнис добио субвенције као рецимо Фијат у Крагујевцу? Јели му омогућено да за ситан новац купи одрживе фабрике и да након моменталног отпуштања радника, продајом некретнина и опреме оствари десетоструку добит? Да ли је Марко, или Чуме асфалтирао путеве по Србији?
Чини му се да не разумијете, или не желите разумјети мој став да није било озбиљнијег криминалног клана који рушио Милошевића, тиме нисам желио да докажем да је Милошевић био државник, већ да он лично са експанзијом криминалом није имао никакве везе. Штавише догађаји јасно показују да је Слободан Милошевић био озбиљна сметња криминалним ганговима.
Можете консултовати било ког војног и безбједносног стручњака, да вам изнесе свој став о Легијиним ратним заслугама и војној оспособљености, те одговори вам да ли је његов положај био заслужен? Подсјетићу да је унутар француске легије странаца једнако био рангиран Анте Готовина (такође човјек без формалног војног образвања) и да је баш он био главни командант Олује, директно надређен неколицини бивших генерала ЈНА унутар хрватске војске.
Завршио бих да су стварање Републике Српске, очување контроле над стратешким ресурсима, визионарски план окретања Кини – данас најмоћнијој економији свијета и биолошки опстанак народа у времену незапамћених санкција. спољних притисака и ратова (за које сте и ви сагласни да нису плод његове кривице) импресивни државнички резултати Слободана Милошевића. Због тога је он био државник добри мој Владимире, а сви ови послије њега грешке без државника.
п.с. Кажете да упадам у замку необјективног посматрања времена Милошевићеве владавине. Искрено могу вам рећи да се у тој замци осјећам веома угодно, јер ми друштво праве Митрополит Амфилохије (са којим 1996. заједно дувао у пиштаљку) и Емир Кустурица, за чији јучерашњи интервју имате линк доље…
http://web-tribune.com/tema_dana/milosevic-je-oboren-jer-je-izdrzao-10-godina-bez-zapadnih-korporacija-koje-traze-male-i-usitnjene-drzave-i-veliku-prohodnost#
KAKO SMO NEKAKO UVIJEK KRITICNI I KROZ GUSTO SITO PROTURAMO ONE KOJI SU SPREMNI NA SOPSTVENU ZRTVU U ODNOSU NA ONE KOJI BI SV E NAS ZRTVOVALI.
Не могу да се сложим са тезом господина Дамјановића да је Слободан Милошевић био велики државник, иако га данас сматрам већим него што сам га сматрао онда, иако, можда зато што сам и сам старији 15 година, имам више разумијевања чак и за његове грешке.
На своју и на нашу штету, Слободан Милошевић је био већи у својој смрти него у свом животу, и чистији у свом гордом заточеништву него на слободи и власти. Ако се нешто може сматрати ванредно државничким, то је само његова одбрана пред Хашким трибуналом, ни приближно интелигентна и смишљена као Шешељева, али зато јасна и храбра, дубоко потресна баш због одсуства цинизма и ароганције које су, да се не лажемо, прилично карактерисале властодржачки манир Слободана Милошевића.
Ипак, не смијемо себи допустити грешку да неуспјех петооктобарске епохе и разочарења коју нам је донио ДОС и његови изданци замагле сјећање на вријеме владавине Слободана Милошевића. Ово кажем са пуним осјећајем одговорности за сопствене илузије – одавно знам да тада нисам био паметан колико сам мислио да јесам. Напротив, био сам глуп.
Ипак, руку на срце, Слободан Милошевић није био Ганди, онда када нам је Ганди био потребан. Не може се водити сиромашна, изолована земља а живјети животом отуђене, криминализоване, бахате и примитивне квазиелите. Мали Марко је свако мало лупао по један луксузни аутомобил и отварао „Мадоне“ док су Маркови вршњаци или гинули или бјежали из земље. Сјетимо се тајкунских љевичара из ЈУЛ. Сјетимо се и наших овдашњих тврдих „милошевићеваца“, који су Милошевића издали не зато што није био демократа, већ зато што му се јасно видио политички крај.
Милошевићеву владавину су обиљежили ратови у којима се није знало ко с ким ратује а ко с ким тргује, па су исти завршили тако што смо губили ратове а да нисмо губили битке.
Ми ћемо га и памтити по томе што је заједничку државу Србије и Црне Горе држао обичном фасадом, све док њено јачање није видио као пут да очува своју личну моћ, чиме је нашу државу учинио таоцем своје личне владавине, а то државници не раде.
Све у свему, Слободан Милошевић је био типичан представник комунистичке елите која се, одвојена од српске националне и грађанске традиције и без суштинског знања о њој, утонула у марксизам и југословенство, добро сналазила у технологији освајања и опстанка на власти, али никад није схватила шта је држава, посебно шта је српска држава.
Слободан Милошевић није био човјек идеје већ човјек тренутка, одличан политички тактичар, превише властољубив да би био државник. Разградња државе и све што то собом носи су започели за вријеме његове владавине. Иако није био диктатор, није био ни демократа – и он је, као и већина његових насљедника, давао предност закону владавине у односу на владавину закона.
То што је и Дизниленд, захваљујући насљедницима Слободана Милошевића, данас више држава у односу на остатке остатака Србије и Црне Горе, није разлог да Милошевића сматрамо бољим него што је био.
Нека му је лака црна земља, али историја ће пресудити.
Чини ми се да ћу се ја стидјети пред њом, поред осталог и због Милошевића.
Сигуран сам да би и њему, да је жив, припао добар дио стида.
Овако, остаје нам једино Божји суд – а то је једина пресуда која се броји. Сазнаћу истину онда кад будем Богу на поменутој.
Искрено се надам да то неће бити брзо.
Поштовани Владимире,
Сагласан сам да не треба заборавити ничије грешке, па ни предсједника Слободана Милошевића. Слажем се у потпуности, што наводим у тескту на недостојно држање његове породице, лоше окружење, ЈУЛ и тд…
Међутим чини ми се да ви у вашем коментару заборављате околности у којима се наш народ налазио током 90-тих година. Да ли су санкције које су практично паралисале живот у Србији и Црној Гори биле кривица предсједника Милошевића? Мислите да је било лако водити земљу у која ништа није могла извести и мало шта произвести, која није смјела увести ни репорматеријал за индустрију, гдје није било чак ни бензина, љекова, хране за бебе…
Кажете да је одговоран за криминализовање друштва, а није било озбиљнијег криминалног ганга који га није покушао рушити 9. марта, или пресудно помогао у рушењу 5 октобра.
Могао је Слободан Милошевић окренути леђа својим сународницима преко Дрине и дозволити понављање геноцида, како би то урадиле све наредне наводно демократске владе. Могао се одрећи Косова и цијелу територију СРЈ предати НАТО пакту. Могао је раскрчмити и поколнити стратешке ресусрсе као што су то урадили проклета политичка дјеца 5. октобра. Могао је, али није зато што је за разлику од њих имао државничку визију.
Јесте ли заборавили за његову посјету Кини из 1997, на позив предсједника Ђијанг Це Мина? Да ли се сјећате шта је том приликом договорено и испланирано? Сами просудите да ли би данас било боље да су Србија и Црна Гора први савезник најмоћније свјетске економије у Европи и први руски савезник у остатку Европе, од актуелног евро-атлантског безнађа.
На крају размислите да ли је у датим историјским околностима, не заборављајући никако све грешке и промашаје, било могуће постићи више од стварања Републике Српске, очувања биолошке супстанце народа, задржавања формалног суверенитета на територијом Косова и Метохије и задржавања контроле над стртешким ресурсима…
,,Могао је Слободан Милошевић окренути леђа својим сународницима преко Дрине и дозволити понављање геноцида, како би то урадиле све наредне наводно демократске владе. Могао се одрећи Косова и цијелу територију СРЈ предати НАТО пакту. Могао је раскрчмити и поколнити стратешке ресусрсе као што су то урадили проклета политичка дјеца 5. октобра. Могао је, али није зато што је за разлику од њих имао државничку визију,,
Ti Damjanovicu , ili nisi živio ovdje ili nijesi normalan, kada ovo tvrdiš, jer je ta bitanga, izdala Srpsku Krajinu i dopustila da Tuđmanova ,,Oluja ,, počisti Srbe iz Hrvatske, a uvela Srbe u rat sa čitavim svijetom pa potpisla kaputulaciju nakon dva mjeseca u Kumanovu i predala Kosovo, Šiptarima! Što je ovo ljudi moji!?! Pa taj smrad je u Dejtonu podijelio Republiku Srpsku. Republiku Srpsku su stvorili Srbi preko Drine sa Radovanom i Ratkom, a Milosevic i ona njegova olos koja se krije u Moskvi, su ih nazivli nacionalistima!
Да живио сам у том времену и тада мислио нешто слично што и ви… Такође живим и у овом времену и са историјске дистанце покушавам извући одрађене закључке.
Схватајући озбиљност ситуације у Хрватској предсједник Милошевић наложио је крајишким Србима хитно прихватање плана Z4, плана који би им гарантовао аутономију на нивоу данашње Републике Српске. Међутим тадашњи крајишки лидер Милан Бабић, доцније срамни хашки свједок сарадник мјесецима је одбијао да уопште преговара о том плану. Да ли су вам позната десетине дјестава НАТО авијације по положајима војске РСК у првим часовима Олује? Да ли вам је познато да је директно уплитање НАТО пакта пресудно утицало на сламање морала војске РСК и директно убрзало исход Олује?
http://avijacija.com/?p=1068
Шта мислите каква би била реакција НАТО пакта да се СРЈ директно умијешала? Мислите да би то посматрали скрштених руку, или добили изговор за општу агресију на Србију и Црну Гору? Шта би тада било са Републиком Српском, мислите да би је заобишли? Без претензије да миноризујем допринос генерала Младића и Радована Караџића, не мислите ваљда да би Република Српска била у стању да опстане без финансијске и помоћи у ратном материјалу СРЈ више од неколико недеља? О томе се тренутно детаљно говори у Хагу током изношења одбране генерала Младића и Радована Караџића, што очигледно не пратите.
Да ли су за вријеме власти предсједника Милошевића генерал Младић и Караџић били апсолутно безбједни у Београду упркос хашким оптужницама? Што их кад је био как ви кажете невиђена битанга и издајник није предао хашким џелатима? Да ли мислите и да је његово визионарско окретање Кини, данас првој економији свијета, такође био акт криминалне издаје?
Поштовани Игоре,
Слободан Милошевић није крив за санкције – крив је што су се његова породица и пријатељи обогатили захваљујући њима. Читав криминални систем – сви они „сурчинци“ и „земунци“ – су и настали да би заштитили новонастало богатство претходно поменутих. То је Милошевић могао и морао да спријечи.
Иако Вука Драшковића не миришем, није он примао рапорт од Легије – то је чинио С. Милошевић. Само је у том систему један легионар са подебљим досијеом могао постати пуковник Службе безбједности.
Е сад, то што такви људи немају баш развијен осјећај лојалности а имају јако развијен осјећај кад да прескоче у побједнички воз, није кривица ДОС-а.
Уосталом, шта је друго могао очекивати од људи који непријатељима продају муницију којом убијају њихове саборце?
Ви сматрате понашање породице Милошевић и њихових лоповских пријатеља нечим узгредним? Не бих се сложио – људи се саплићу о камење, не о планине. Ако Милошевић није могао да среди стање у сопственој породици, како је, забога, могао и да помисли да сређује стање у једној земљи – и то не у Швајцарској?! Ја му то некако највише и замјерам – Милошевић није могао да утиче на политику Вашингтона или на односе у свијету, није могао да има ни бројнији народ ни богатију земљу ни јачу војску, али је итекако могао да подијели какав, фигуративни или стварни, васпитни шамар непослушној дјеци. Могао је макар да склони Брацику са царине. Могао је да фолира како дијели судбину свог народа. Могао је макар да покуша да спријечи безакоње. Могао је да покуша да не краде гласове и да РТС помало и информише, а не само дезинформише.
1997. Кина није била оно што је данас, а ни данас не би ризиковала односе са Западом због једне мале земље каква је Србија. Бијаше онда пуно осмијеха и лијепих ријечи, и бартер-аранжмана које никад нисмо искористили, али ми смо се уморили од тога да на својим леђима носимо борбу против Новог свјетског поретка, док се Русија и Кина лагано, без веће журбе, опорављају.
Белорусија није примјер за поређење – она се граничи са Русијом, ми не.
Дакле, није крив магарац што није могао да чека зелену траву
Милошевић је покушавао да се макијавелистички договара са Западом и у томе је остао кратких рукава – допало му се да буде „амерички човјек“ а заборавио, ако је икад и знао, ону чувену Кисинџерову реченицу о америчким пријатељима и непријатељима. Сјетимо се како је тужно било када је између СРПСКЕ власти и СРПСКЕ опозиције у спору око СРПСКИХ избора посредовао Фелипе Гонзалес. Слободан Милошевић није схватио да кад Хагу изручиш Ердемовића 1996., у ствари изручујеш себе 2001. јер си начинио опасан преседан. И ту финте са 8. сједнице и митинга на Ушћу не пролазе.
Рат 1999. окончан је насједањем Милошевића на блеф Мартија Ахтисарија.
Могу да замислим да Израел преда Јерусалим као резултат пораза у рату. Али, тешко да би то могло да се деси без много крви. А још теже да то један, рецимо, Бенјамин брат Јонатанов Нетанијаху прогласи побједом.
Кад је предато Косово, пала је Србија, која данас одумире на рате (Срба је сваке године мање за 35000, само у Србији) – па је питање очувања биолошке супстанце такође присутно. Ниједан рат не би могао да однесе толико људи, колико односи слом свих колективних вриједности, праћен моралном и духовном пропашћу појединца.
Кривица Милошевићевих насљедника је у томе што ништа нису учинили да тај ток преокрену већ су, напротив, наставили утабаном стазом свог претходника.
Поштовани Владимире,
Добро је да слажемо се да предсједник Милошевић није крив за санкције. Вјерујем и да се слажемо да је у времену санкција држава скромних ресусра као што је то СРЈ некако морала фунционисати, да се нафта и друге дефицитарне робе нијесу се могле набавити легалним токовима. Та чињеница утицала је на пораст одређених облика криминала.
У времену судбоносних историјских потреса на Балкану, када је потреба за ангажовањем Слободана Милошевића далеко превазилазила границе Србије и Црне Горе, наивно је било очекивати да је требао да се лично бави уличним криминалом. Слажем се да су људи из одређени његовог окружења имали контакте са криминалним групама, али такође можемо поставити питање да ли већина тих људи данас, или рецимо у двије претходне владе Србије, заузимају веће државне функције него у вријеме предсједника Милошевића?
Поново питам, има ли озбиљнијег криминалног београдског клана који није учествововао у покушају револуције 9. марта и револуцији 5. октобра?
Сложићу се и са већином што наводите поводом ЈУЛ-а и породице, али питам зашто нико од тих страшних криминалаца није ухапшен послије 5. октобра? Да ли је главни човјек ЈУЛ-а Милан Беко богатији данас, или у вријеме предсједника Милошевића?
Помињете Легију и његов висок полицијски чин, који је добио због импресивних ратних заслуга. То нико не спори. Међутим када причате о примању рапорта, сјетите се на чијој је он био страни 5. октобра и да је управо Легија лично ухапсио Слободана Милошевића.
Кажете да Бјелорусија није примјер за поређење јер се гранични са Русијом, могу само дјелимично да се сложим, јер се ради о земљи сличне површине и броја становника као СРЈ, Тако да тамошња основа у уређењу унутрашњег система итекако била би примјенљива на Србију и Црну Гору. Са Русијом се не граничи ни Сирија, вишеструко је удаљенија него Србија, па ипак тамо је предсједник Путин спријечио западну агресију у моменту када су мотори НАТО бомбардера били практично упаљени. Још су даље земље Латинске Америке, а руски утицај тамо одавно је надјачао утицај неупоредиво ближих САД:
Апсурдно је говорити да је предсједник Милошевић био икада амерички човјек, јер да је тако зашто није по захтјеву Американаца пустио низ воду Републику Српску и добио моментално укидање санкција, зашто није препустио Косово и НАТО дочекао са цвијећем?
Такође је апсурдно тврдити да је 1999. капитулирао на блеф Марти Ахтисарија. Мислите да би савјест НАТО команданата и званичника САД, спријечила да се Ахтисаријеве пријетње остваре. Десет од петнаест тона муниције са осиромашеним уранијумом, којом је дејствовано по теритроји СРЈ током 77 дана агресије, истоварено је у свега неколико дана док су преговори са Ахтисаријем трајали. Мислите да је и то био блеф?
Слажем се да је РТС дезинформисао народ, али постојале су на десетине опозиционих ТВ станица и других медија, финансираних токсичним ЦИА доларима, које су народ дезинформисали једнако као и РТС. Да ли је Оља Бећковић била незапослени новинар у Милошевићево вријеме? Постоји ли данас у Србији иједан утицајан медиј критичан према власти?
“Слободан Милошевић је био државник са грешкама, а ови после њега су грешке без државника… све већа од веће грешке добри мој Владимире…
Драги Игоре,
опет упадате у грешку па посматрате вријеме Слободана Милошевића кроз вријеме његових насљедника, не узимајући га само по себи. Малтене као да сте написали:“Бравар је био бољи“. А Бравар није био бољи, само је комунизам био цртани филм у односу на период 90-их.
Дакле, ако петооктобарци нису ухапсили Легију 5. или 6. октобра, то не умањује кривицу С. Милошевића за Легијин висок положај у хијерархији – напротив, само потцртава колико се Милошевићевим „демократским“ насљедницима та пирамида моћи допала кад им је запало да се и они њоме мало играју.
Свака политичка снага у Србији од 1991. је уз себе имала криминалце. Неки су 9.марта рушили Милошевића, неки су га бранили. На крају су ови други побили ове прве. Ако је прва генерација тих крминилаца и имала неку идеолошку подлогу, већ су „сурчинци“ и „земунци“ били потпуно лишени тих скрупула, па су 2000. само ускочили у побједнички воз не би ли сачували главе и послове – како су подржавали Милошевића, тако су подржавали ДОС, тако би подржали и неког трећег (рецимо: спољног окупатора) од кога им поменуте двије ставке зависе. Дакле, из тога што су Милошевића НЕКИ криминалци рушили, не можемо закључити да је он био противник криминала, већ, како је једино и логично, да је он био противник ТИХ НЕКИХ криминалаца. Баш као што ни то да су га НЕКИ ДРУГИ криминалци подржали, не значи да је Милошевић априори криминалац, тако да том тезом о 9. марту Ви не доказујете ништа, посебно не да је Милошевић државник.
Ми се можемо бавити тиме колико нас је ДОС разочарао и о томе написати какав хоћете трактат, али не можемо због тога Милошевића прогласити државником, па још и великим. То што је Гуливер био већи од Лилипутанаца, може да заиста значи да је Гуливер велики али ће прије бити да су Лилипутанци мали.
И опет се не осврнусте на проблем породице.
Хајде да прихватим да Милошевић није имао времена да види па потом разријеши сав тај криминал – бијаху ратови, бијаху Дејтони и томе слично – али не могу да прихватим да није имао времена да пита свог незапосленог сина откуд му онолика дискотека у Пожаревцу, да нам није умрла каква тетка па нам оставила лову. Или, ако није исту пријемитио, ваљда је примијетио да му син лупа 3-4 аутомобила годишње. Или је можда све то свјесно допустио?
Човјеку који води малу, сиромашну земљу , још у онаквим околностима, кредибилитет је све. Његов народ му мора вјеровати – ако тражиш спремност на жртву, мораш се и ти жртвовати. Ако већ морамо да једемо коријење, немој да твој син парадира у најновијем ауту.
То је судбина лидера малих земаља. Путин, Обама и Ху Ђинтао могу и да лажу и да краду, има се одакле, и има се ватрене моћи да се може подупријети свака неправда и свака лаж. Лидери малих земаља немају ни паре, ни војску – немају, дакле, реалну моћ – једино на шта могу рачунати је повјерење и морална премоћ која је улог за успјех „далеког неког покољења“.
То је Милошевић заборавио, ако је икад и знао.
Da mi je neko rekao da ce Srbi pisati hvalospjeve bit…., koja je za 12 godina, unistila sve sto je prezivjelo dva svetska rata, cija je familija sklonjena uRusiju i trosi opljackane milijarde. Jedino mi je zao sto p.. nije lpusten da sa k… proseta Beogradom 6 oktobra , nego su ga isporucili onim istim ciji je pion bio da mu navodnpo sude