Постомодерни секс или лајкуј ме!

Пише: Милорад Дурутовић

Након постмодерне, постистине и постполитике, постало је, изгледа, релевантно размишљати и о посттјелесно, и о постсексуалним аспектима савремене (дигиталне) цивилизације.

Питање које Артур и Мерлуиз Крокер постављају у чланку „Панични секс у Америци“: „Ако данас може да постоји и тако јако бављење судбином тела, да ли је то због тога што тело више не постоји!?“ – М. Н. Епштејн одређује као „готово реторичко питање“, након чега пружа сљедеће појашњење: „Око тела се шири права паника – сексуална, спортска, топ-моделска – условљена управо нестанком тела и вишком средстава за његову симулацију. Тело ће ‘изаћи из употребе’ као коњ или парна машина у доба електрике, и почеће да се заборавља као извор најдубљих и најинтимнијих доживљаја, као стециште човекове самосвести, као вредносна основа цивилизације„. Међутим, прије него се ово „прорицање“ обистини, било би занимљиво размишљати о томе шта се дешава са тијелом сада – са његовим сексуалним конотацијама у сфери социјалних мрежа, које ако још нијесу склизнуле у порнографију, не значи да не клизају у том смјеру.

Елем, није било прадавно када су порнографски часописи срамежљиво смјештани на периферне излоге трафика; када се за мини-сукњом окретала читава улица (јер то бјеше врхунац „безобразлука“); када је школски дрес код био прописан кућним васпитањем (а данас прописа углавном нема) – да не наводим, даље, примјере који из перспективе нашег времена свједоче да се до јуче сексуалност испољавала, ипак, дискретно.

Па ипак, то вријеме је прошло. Наступило је нова доба у коме је најмодерније „испозирати“ на „виђенијим“ градским локацијама, или још боље у тоалету и спаваћој соби – која некад бјеше најинтимнији кутак – напућити усне, зумирати груди или гузу, показати бицепсе, трицепсе (свеједно ако нијесу надограђени, јер то се може надомјестити фотошопом), те, најзад, учинити један, или сто педесет један ако треба (!), клик телефоном, како би ‘права’ фотка заблистала на Фејсу, или на Инстаграму. Дабоме, сеобом из материјалне на виртуелну стварност настаје права драма сексуално-рекламног потенцијала обнаженог тијела, али о чему, заправо, не желим трошити ријечи, јербо ме моралисање овдје не занима, колико својеврсна идентитетска (чак и онтолошка) драма, чија се врста профилише паничним скупљањем „лајкова“ (мада има још релевантних израза).

Нашавши се, дакле, у једном неприродном окружењу, човјек почиње да симулира своје природно понашање. Не забрињава га, притом, што добровољно улази у механизам самообмањивања, јер изгледа да једно од основних постмодерних питања: „У којем од могућих свјетова ја постојим?“ (Брајан Мекхејл) – добија другачију релевантност од оне коју му је одредила постмодерна литература. Простор социјалних мрежа постао је, очито, егзистенцијално функционалан, да не кажем, насељив. У њему заиста живе људи од крви и меса, али малчице усавршени разним технолошким достигнућима (телефонима, таблетима, рачунарима), при чему тај додатак све више узима превласт над тијелом, умом, чак и душом, постјући човјеков „природни орган“. У прошлом вијеку то би се третирало као школски примјер гротеске, али друга је то и веома дуга прича. Свијет се мијења брже него што опажамо. Рачунари и мобилни телефони постали су, безмало, штаке без којих се не може прошетати чак ни парком. Како и не би када с пар кликова постајемо љепши и паметнији од наше верзије у овој најстварнијој стварности; када, што је наука већ потврдила, „лајковање“ повећава лучење допамина, једног од најважнијих „хормона среће“, што ваљда објашњава све већу зависност од друштвених мрежа. Било би све симпатично када тако стечена зависност не би лако клизала у патологију, чиме се објашњава екстремно велика потреба за објављивањем голишавих фотографија, на какве се најбрже усмјерава „лајк“, а што не треба наука потврђивати. Тако се дешава да запажање једног социолога како је „сексуалност присутна у свему, осим у сексу“, слично Мекхејлвом питању, добија нову релевантност. Зумирање ионако „зумираних“ усана, груди и задњица нипошто није позив на удварање, на вођење љубави – не дај боже, већ искључиво вапај који гласи: ЛАЈКУЈ МЕ, ЛАЈКУЈЈ МЕ! ЛААЈКУЈ МЕЕ… На крају, не треба заборавити да лучење „хормона среће“ најбоље подстиче љубљење, држање за руку итд. Макар је до јуче тако било.

Извор: Фејсбук страница аутора

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: