Посттранзициони синдром

Пише: Батрић Бабовић 

Прошле су три године од прве мирне и демократске смјене власти. Црна Гора постоји од 1878 године као субјект међународног права, али коријени правних и државотворних норми сежу много дубље у прошлост.

Прва „мирна демократска транзиција власти“ уједно је прва и последња, јер се смјене оваквог типа до сада нису дешавале. Владали су племенски поглавници, главешине, старешине, књаз, краљеви, господари, комунисти, титоисти, либерални петокракаши и транзициони лизачи медом преливених прстију. Црна Гора је била зачињена шпијунажама свих профила и рангова, а обавјештајни и контраобавјештајни сектор углавном су служили да се дискредитују и уништавају политички противници и духовни неистомишљеници. Комунизам и титоизам никад нису престали да постоје и заједно дејствују са фиктивним и стварним досијеима, а за опстанак и трајање мијењали су дресове и униформе.

Све то највјероватније постоји и данас, укључујући битисање обавјештајног сектора многих извањских сила, али је све то сабрано и упаковано у нешто козметички сређенију форму. Некадашњи ДПС и остали суфиксовци (мисли се на већину политичких партија) , прешли су у модерне покрете по задатку или инерционом нагонском импулсу за трајањем и опстанком. Исте структуре контролишу све друштвене поре и сервис су интереса глобалистичких центара моћи. Политичке странке су фарса, њихове аутономије и политички програми су фикција, руски „малигни“ и западни „бенигни“ утицаји су нихилизам и повраћени садржај рециклираних дневнополитичких фразеологија. Вјечити корисници буџетских апанажа у бившој, постају носиоци првих функција у новој транзиционој власти. Кадровску сушу коју је тродеценијски похарни систем креирао и поставио као начин живљења, данашњи „вождови“ и „лидери“ са лидерчићима преузимају као модел владавине којим се гради лагодније политичко битисање.

Све је више Турака, Руса и Украјинаца, а све је мање домаћег становништва. Ваљало би да је домаћих становника из године у годину све више, а да Турци, Украјинци, Руси, Американци, Италијани, Французи, Британци, Њемци и остали народи на планети, буду драги гости у Црној Гори свих нас. На сјеверу државе нестају села и градови, а у основним школама у градовима ове регије уписује се на хиљаде ђака мање него ранијих година. Контејнери госте све већи и већи број просјака, пораст сиротиње на ванконтејнерском нивоу перманентно расте, а држава има преко 28 000 корисника социјалне помоћи која се базира на нејасним медицинским и социјалним критеријумима. Максимално коштање ове категорије, кад се узме минимална процјена буџетског издвајања, државу кошта у распону од 2 до 4.5 милиона евра на мјесечном нивоу. Рупа у систему је безброј, тунела и бездана све више, а жеље и потенцијала свих средстава у друштву, од медија до институција система да се дискредитују и униште бијели мантили све је више.

О милијардама из колумбијских, венецуеланских, тунелских, крампованих и осталих лучких дестинација које су опране и пандоризоване проговориће се кад се открију тајне њиховог зачећа, пута и утрошка. Док је то непознаница, ситна голотиња постаје мета за торпедовање и демонстрирање „поштења“ од стране посттранзиционих власти и ровитих системских браниоца права и правде. Вјерује су да су у игри милијарде нагодби и склапања прећутних договора. Први пут у историји парламентаризма се десило да слуге и корисници услуга бивше елите, постају носиоци најважнијих државних функција у новој посттранзиционој власти. Број 42 синоним је за тај синдром који представља највећу превару литијске лаве, народног бунта са слободарском енергијом и августовског побједничког бирачког тијела. Политичка енергија литијске већине је квинтована и склопљена у калуп милоизма без права на поправни испит, ванпружну измјену или допуну, или било какав излазак из строго трасираних шина по моделу Квинта. Стипендисти елитних банкара и магови криптосистема са азијског Истока преузели су на себе модел одбране принципа милоизма, као јединог темеља за глобализам и неолибералну петокраку – „интегрисану и јединствену форму националног опстанка и трајања“. Док се саставља 44 Влада цијене расту, инфлација буја, народ све више гладује и опија се шармом полупримитивног политичког свијета, коме је указао повјерење да га изведе најсигурнијим путем из црногорске економске пустиње и прашуме. Умјесто тога на сцени су понор и потоп. Ту је и нејаки ујединитељ саткан по моделу „првог“ међу једнакима са видиком равним до Косова, мањком мудрости, вишком егоизма, непознавањем основних политичких постулата, ниподаштавањем здравог разума грађана Црне Горе и транге-франге приступом како обичним тако виталним државним и националним питањима.

Са њим су у истој политикантској структури мали потомци великих предака и велики број малених људи за глобално апокалиптично вријеме. Док траје посттранзициони синдром, Црне Горе је све мање и мање, а онај коме се име не помиње мудро ћути и чека својих пет минута са акумулираним милијардама и неупитном политичком интелигенцијом. Колонизатори на другој страни само брину о својим интересима. Зашто и не би кад имају идеалну подлогу за остваривање свих својих циљева!

Непописано стадо је идеалан број да Запад безболно остварује своје стратешке идеје. Оне ситносопственичке које нам пашу и припадају, исти тај Запад презире и одбацује. А све по оној народној “ према свецу и тропар “ . Магла се не размиче, невријеме израста и све тече принципом наопакости. Једино се сигурно и стопостотно закључује да сунца још нема на видику! Можда и још понечега, али је најбоље да то остане неказано!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: