Поступак

Није ово крај… али, како даље?
Жорж Батај

Идеалност Закона говори о суштинској мањкавости човјека, тако постоји кад бива прекршен и више него доведен у питање, што значи да захваљујући оном нечовјечном у нама, закон егзистира.

У односу, пак, на његову суштинску недокучивост (чак ни мртви не испуњавамо Закон), рађа се кривица, сјенка Закона. Дакле, криви смо, то се никад не доводи у питање, како ће се то доказати, мање је важно или уопште небитно за развој процеса, „јер кривица привлачи Суд, и које год степенице да одаберем – посмили К.а – не могу промашити адресу, она је већ мојим случајем отворена.“ На тај начин, Закон нам недвосмислено саопштава да смо, увијек већ, они који нисмо, и да ћемо постати они који треба да будемо.

Самим тим је апсурдно имати критички став према Закону, јер, напросто, нема односа према Закону, он је истовремено на свим хоризонтима нашег дјеловања, као граница и креатор укупног догађаја, један факат и гарант реалности, оно на шта се позивамо као на неупитан ауторитет. – (Одједном, К. је процесуиран, о томе ништа не може знати, док непрестано бива упућиван на другу адресу, ходник, канцеларију, у згради-лавиринту гдје се несметано одвија живот, са дјецом на степеништу и праљама у „судници од пијеска“ Октавијан Палер. Међутим, то нимало не треба да чуди, будући да разумијемо: на сваком кораку, или у било којој банкарској канцеларији, ходнику или, на улици, процес се одвија, нама се суди, све што нас окружује у знаку је тога, и у томе се крије Кафкина мрачна прогноза: Процесу не треба судница, она је подједнако сваком мјесто на коме се затекнемо.)

Код Кафке је, иоле пажљивим читањем, више него уочљиво да се радња одвија ретроспективно, јер критика и наш положај догађају се накнадно, са свијешћу о једином могућем исходу. Случај механичког Процеса као и замршеног Замка, гдје се већ све одиграло, и остаје тек да се формално испуни.

Па ипак, оно што снажније привлачи и враћа нас изнова Кафки, јесте хумор, осјећај за минијатуру, метода бескрајног одлагања и изостанак критике и објашњења. Све је већ (увијек) ту, ради се тек о чудовишном колико и помирљивом самозатицању, „свијест наступа као повлачење.“ Сартр

Закон је бескрајно самопродужавање, али, то је тек празна форма без садржаја, авет и сјен, машина која се даје у дјеловима, тако прикривајући немогућност остварења, заокружења и покретања цјелине.

Свако ново ишчитавања Кафке – уз помоћ многобројних, филозофских, психолошких и социолошких студија – открива нам један правнички, посве отуђени језик којим се дестиловано служио овај отуђени, и у свему неухватљиви писац, чије је тијело-текст било анорексично, од луцидности повијено, колико и стидно; у ничему пренаглашен, Кафка бјежи од придјева, исписујући писма али не како би у коначници разрадио комуникацију која води удвајању, већ како би прибјежиште нашао у метафизичкој пукотини, коју чини опсесивно-комуплсивна хигијена, строго вегетаријанска исхрана, дуге шетње и асексуална нијемост.

(Кривица, предосјећа Кафка, јесте кружно кретање што исцртава Закон, постојећи на основама процеса који сам себе доводи у питање, и на темељу чега се одвија.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: