Поткупљиво позориште

„И спавање је облик критике, нарочито у позоришту“, Џ. Б. Шо.

Није баш да је непознато како су глумци дупеувлакачи свакој власти (част изузецима!), да им је сасвим свеједно кога тренутно изводе на даскама, непрскане напредњаке или исфеминизиране демократе (тзв. грађански профилисане политичаре), зато су и орни сваку приредбу извести беспрекорно, увијек већ историјски довољно режирани, научени су да је сцена идеологија пар екселанс, и да се свака власт одржава уз помоћ фантанзма нешто више него преко транспарентног рада моћи. У том смислу, црногорски глумци у највећем броју јесу ДПС-луде, они који сваку приредбу (баш као у доба комунизма, кад је филм постојао само како би величао митског партизана коме ни смрт не може доакати…) износе тако професионално, будући да су ту као јавна тијела, нема никакве потребе да се додатно питају какав то, евентуално, утисак оставља на гомилу која је увијек гладнија игара више него хљеба.

У том смислу, из ЦНП-а, излегли су се ДПС кловнови, нео-лелекачи и они који сваку згоду наводе на скор владајућем режиму. Тито је курвински разумио: без филма, и његове имаго идеологије, ниједан покрет не може надживјети своје зачетнике. Уосталом, Хитлер као најобични плагијатор, слуђен седмом умјетношћу, подглегао је лудилу кад је реалност замијенио божанском камером; фабрика за снове производи смрт на коју је откупила сва права!

(У данашњој Црној Гори, институције су фантазмагоричне, постоје само уколико сте нагнани вјеровати у њих.)

Напротив, позорница није привид, прије је то својеврсна – владавина над привидом. Тамо гдје престаје доминација позорнице и њене жестине с којом разграђује привид, јавља се апаратура режима која је, безмало, гола и сведена сама на себе. – Моћ се не скрива, него се отворено показује да никакве моћи нема (јер моћ нема концепт већ саморушилачки нагон…), да се, напросто, мора измишљати, насилно постављати и још насилније тјерати да се у њу повјерује. Тако је комунизам био привид силе, као што је, ништа мање, био слављење и величање позорнице. Свака власт није друго до хипнотизирајућа позорница, пустиња празног, удвојеног огледала! Зато, данас најудаљенији од Грчког театра, одлазимо у Позориште и тамо осјећамо да смо, у ствари, на политичком митингу, с том разликом што глумци немају више којој публици да се обрате, у призору гдје су сви постали глумци измишљене политике и њене власти.

Свакако, позориште је све више политичко, и све мање умјетничко, те на том трагу, дало би се рећи како владајућа политика свој програм, управо, креира у позоришту. Нигдје то није очигледније него у Црној Гори, гдје је све упрегнуто у спасавање „политике“ ДПС-а, од карневалске ЦПЦ до лудичког ЦНП-а. Реално говорећи, ту готово да разлике и нема, рачунамо ли да свако има своју улогу и да свако игра како онај одозго дипли.

Разумијемо се: тамо гдје нема стварности, још мање има и привида, ликвидиран свеполитиком, не преостаје му друго осим да снижава цијену и да здушно пристаје да с њим манипулише сваки други глупсон. Отуд наша најмлађа икона (Његош), зна да је – „Свијет позориште смијешно“, као што је у Црној Гори политика претворена у позориште, а позориште у политику.

Слобода за Чађа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: