Потпис за отпис: Предсједник је рекао „не“!

Пише: Емило Лабудовић

У историјско – културном наслеђу Црне Горе, нарочито оном заснованом на предању и народном памћењу, преношеном с кољена на кољено, међу бројним које су се одупрле прашини заборава, сачувана је изрека којом се лаконски осликавала нечија тежња за недостижним: „изгоре као Владика за Лесендром“! Историјска позадина ове изреке је добро позната и говори о чежњи и тежњи Владике Рада да загосподари Лесендром, стратешки врло битним острвом на Скадарском језеру које су Турци држали у свом посједу.

Тежња за недостижним, недосањани снови, жеље и планови изван домашаја могућности, једна су од незаобилазних људских карактеристика. Оно што чини разлику јесте однос према овим амбицијама. За неке су оне коначан избор који својом неоствареношћу служи као алиби и изговор за неуспјехе и промашаје, за друге додатни мотив за досезање остваривог и могућег. Али, има и не мали број оних који те највише циљеве и идеале користе као димну завјесу у чијем се залеђу боре и остварују оне најприземније и најпрофаније циљеве. Као један од таквих, као лажни витез којем су морал, закони, право и правда циљ над циљевима, јуче се представио нико други до предсједник Црне Горе.

Под изговором и уз образложење да штити уставност и законитост, учинио је – очекивано. Очекивано у смислу да одговара његовом људском, моралном и политичком профилу. Одбио је да потпише сет закона усвојених на последњој сесији Скупштине. Да долазе од неког другог, можда би та образложења и оправдања дјеловала колико толико ако не утемељена а оно макар вриједна додатне провјере. Али, од њега… е то је већ врхунац комедије у сваком погледу. Али комедије са свим елементима моралне и људске трагедије. Јер, инсистирање на законитости од стране човјека и политичара којем „закон лежи у топузу“, чија је политичка биографија крцата детаљима не само безакоња већ и директног насиља и принуде, више је и од сатире домановићевског ранга. Кад му се ускоро буде подвукла црта испод политичког салда, примјери његовог „гињења за лесендрима закона и правде“ бациће у засјенак ријетке потезе у којима се „очитовао“ као одговоран државник, заклет и посвећен закону.

Биће јасније којим је (Марашевим) методима, у марту 1997. године, апсолутну већину чланова Главног одбора јединственог ДПС која је хтјела да га снијени, за мање од десетак дана претворио у апсолутну подршку себи и свом крилу партије. Показаће се на основу којих се то закона на предсједничким изборима који су услиједили гласало до јутарњих сати, уз готово 100 хиљада гласача, што фиктивних што стварних, скупљених с коца и конопца, како би постао калиф умјесто калифа. Како је злоупотребом тих истих закона „намакао“ већину за референдум. Како је, газећи преко Устава, закона, моралних норми и свега на шта су га обавезивале државне (и државничке) функције, издавао земљу и светињу њене одбране. Како је, некад марифетлуцима и злоупотребом закона а некад директним безакоњем, стицао енормно богатство за себе, брата, сестру и сестрића. Како је као тата – премијер потписивао дозволе сину – бизнисмену да гради мини – електране, како је „продавао“ „Лименку“, КАП, Жељезару, милионе квадрата Солане, како је… Колико је као најодговорнији у држави и најпозванији да штити њене интересе, жмурио на оба ока док је булумента и стокупљевина око њега, држећи десну на срцу и пјевајући из свег гласа „Ој, свијетла….“, у полумраку и тмини безбезакоња, лијеву до рамена завлачила у отањали државни буђелар.

Далеко би нас одвело набрајање свега онога у чему је предсједник „горео“ за законима и законитошћу, јер сваки његов потез, економски, политички, дипломатски, обиљежен је њим самим и интересом његовим и њему најближих. Од првобитног шверца цигарета до шверца кокаина, од издаје најближих пријатеља и сарадника, преко издаје земље до издаје себе самог. А, ко зна, можда се расплету и „трагови многи до пећине“. Стога, тежња овог умало владике или можда и патријарха цркве за којом је, такође, горио и изгорио, да наводно заштити Црну Гору од безакоња нове власти, по иронији је равна оној у којој се купус оставља кози на чување. Али, само крајње наивни могли су очекивати неки други и другачији, на моралу и државничкој мудрости и одговорности заснован поступак. Предсједник је и на својој неминовно силазној путањи остао доследан не Уставу, законима и процедури већ – себи. Својој надобудности и свом психијатриски „упитном“ егу „краља из Растока“ коме је све до кољена. Али, ако ништа, бар та доследност у недоследности му се мора признати. За разлику од претходника му, Филипа Трећег, изгураног, који је јавно обећао да неће потписати Закон о статусу династије Петровић – Његош, у којем је први пут озваничена злокобна теза о Подгоричкој скупштини као окупационом и безаконом акту, а онда подвио рогове, погазио своју ријеч и – потписао. Садашњи предсједник у својој осионости, немирењу са новонасталом ситуацијом које је на ивици озбиљног менталног проблема, тих скрупула нити је кад имао нити их сада има. И све док буде могао, маштајући о новом повратку, забадаће трн у ногу новој власти како би шепала и како би јој кораци били краћи и несигурнији. Али, „спуштасмо се ми низ његово уже“ толико да нам га ево око врата, стегнутог до губитка даха. Потписао или не, предсједник је овим гестом себе дефинитивно – отписао, а „повратак отписаних“ је филм који он дефинитивно неће гледати. Вријеме је мајсторско решето и тешко ономе ко му не препозна знаке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: