Потресна Дучићева пјесма: Била је заборављена у Србији, пјевала о покољу нашег народа
1 min read
Јован Дучић
Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”.
Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дјела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом пјеснику, Пејовић није желио да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:
У “Вили на Језеру” Дучић је писао, певао и плакао, читајући извештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спјевао и своју познати пјесму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић каже:
“Његова пјесма ‘Врбас’, испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забиљежена у свакој антологији нашег патриотског пјесништва, исто онако као Змајева ‘Вила’, Јакшићево ‘Падајте, Браћо’, Војислављево ‘На Вардару’, Ракићево ‘На Гази Местану’… У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи које су могле бити мелем народном болу”.
Пјесму ‘Врбас’, спевану 20. октобра 1941. амерички Срби су дубоко осјетили. Зато ће Дучић међу њима живети докле год буде живјела српска мисао и Српство у Америци.”
ВРБАС
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
(vidovdan.org)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
VERUJEM U BOGA I SRPSTVO!!!
J.DUCIC
Не упуштајући се ни у какве коментаре, цитирали бисмо поруку Јована Дучића, која дословно гласи:
„20 година предратног живота кроз Београд, славну српску престоницу текао је муљ и од тога муља нико није могао видети бистру воду. Тај муљ, то је београдска цинцарска клика, која је у српство унела југословенство а у државништво цинцарство. Овакви су довели до пропасти нашу нацију и помоћу оваквих је шарлатан Стјепан Радић успео да свој прљави прст стави на српску жилу куцавицу и обустави крвоток. Последице издајничког рада овакве клике је довео до тога, да је Цинцарин Михаило Боди ставио свој издајнички потпис на папир, који му је поднео немачки капетан, у знак предаје славне српске нације“ (Види: Алекса Ј. Ковачевић, Ко је клеветник Јована Дучића? Минхен, 1970, стр. 18).
Veliki ,veliki Ducic!najblistavija zvezda Srpske poetske vaseljene,neka mu je vecna slava!
Ti ne znade mreti kraj slimljenog maca
Na poljima rodnim praneci ih casno
Kîtio si cvecem svakog osvajaca
Pevajuc mu humne bestidno i glasno
Slobodu si uvek zakrzljala raso
Ceko da donesu tudji bajineti
Po gorama svojim tudja stada paso
Jer dostohno ne znas za slibodu mreti
Pokazi mi redom viteze tvog roda
Sto balcakom s ruku slimuse ti lance
Gde je Karadjordje tvojega naroda
Pokazi mi tvoje termopilske klance
…