Потресна прича мајке отетог Србина са Косова: Како ја да одем, а да сина Давора не сахраним

Суђење Тачију и вођама ОВК у Хагу баш је онакво какво сам мислила да ће бити – од тога нема ништа. Отмицу мог Давора неће ни разматрати, вратили су ми папире. Албанци знају где су наши сахрањени, не могу да нам кажу док Курти не одобри, то су нам рекли. Сад сам већ стара, како да одем, да га не сахраним? Да знам да ће мој син бити поред мене.

Ово каже Гордана Ристић, мајка Давора Ристића који је отет дан након 28. рођендана, 22. јуна 1999. године на Косову и Метохији.

Давор Ристић је из Косова Поља кренуо колима за Приштину да промени део на возилу, волео је аутомобиле. Гордана је у том тренутку била у Приштини, ишла да купи намирнице, којих већ није било, почињао је хаос.

„Кад сам се вратила, мог сина нема. Одмах сам помислила да је нестао, јер сам у Приштини видела руљу. Била је то маса Шиптара, катастрофална, да се човек уплаши кад то види. Кад сам дошла кући, кад ми је снаха рекла да Давор није стигао, одмах сам рекла – он је киднапован“.

Комшија видео како га одводе

Гордана додаје да је било послеподне, да су сачекали још два сата да се можда појави. Није га било. Предвече, кренули су у потрагу, породица, пријатељи, комшије, сви су скочили.

„Комшија који је становао у згради испред наше куће, радио је на аеродрому као пилот, рекао ми је да га је видео у колима према Приштини код фабрике амортизера, да је био у колима са неким непознатим човеком. То је било чудно, јер он није имао обичај да неког повезе. То је био киднапер који га је одвео. Где је одведен, у ком правцу, нико не зна“.

Са комшијама и синовљевим пријатељима јурила је тих дана, каже, на све стране. У станици полиције већ су били војници Кфора. Пријавила је нестанак. Дали су свима његову слику. Следећег дана ишли су у Међународни Црвени Крст у Приштини. Пријавила је нестанак сина где год је могла, пробала и у канцеларији Хелсиншког одбора за људска права.

„Комшија Албанац је рекао, нико ти не може помоћи, само Наташа Кандић, она нас је много задужила, она може да ти помогне да пронађеш Давора. Покушала сам, ступила сам у контакт телефоном, али ни од тога ништа није било. У њену канцеларију није могло да се уђе, Шиптари нису дали“.

Сваки дан ишла је у Црвени Крст да пита има ли новости, узалудно. Касније, када је постављен Умник, у потрагу су се укључили инспектори његове полиције. Показали су интересовање, долазили су и код њих кући.

„Румун, човек, инспектор Попај, никад га нећу заборавити, много ми је помогао. Хтео је да помогне, ишао је са снахом у Орлане, где год смо чули да киднаповане смештају, где их скупљају на једно место, у једну зграду у Матичане. Дала сам кола једном момку да иде да види у Призрену, рекли су да има списак. Тачно је да је било списка, сад чујемо на састанцима да су они имали евиденцију кога су киднаповали. Али од мог сина ни гласа није било“.

Албанци знају где су Срби сахрањени

Гордана никад није престала да тражи сина, у Удружењу је породица киднапованих и несталих са Косова и Метохије, координатор је канцеларије у Нишу. Има информацију да су спискови отетих послати у Хаг на суђење које је у току.
„Кадија те тужи, кадија ти суди, ако је тај Суд при влади Косова, од тога нема ништа. И показало се да је тако, ми смо пријавили случај, али већ ми се вратио предмет, наводно, не знају у ком делу је отет. Сад је суђење Тачију за један део територије Косова и Метохије, а не знају где је мој Давор нестао. Па то нико не зна! Можда у Призрен, можда је за Албанију одведен, то нико не зна“.

Информисана је да би Београд и Приштина, то је последњи договор из Охрида, ускоро требало да усвоје Декларацију о несталима. Није сигурна да ће се то десити, све молбе да се међународне институције, земље које су преко Кфора слале војнике на Косово и Метохију и власти у Приштини смилују и кажу где јој је син, остале су без одговора.

„Албанци неће да кажу, ништа, ни једну реч. Јесенас смо у Приштини имали заједнички састанак, био је њихов председник Комисије за нестала лица, нови, млад дечко, Андин Хоти. Тражили смо да нам каже локације где су наши сахрањени. Хоти је рекао да је пет држава чланица Кфора послало информације. Рекао је, ми имамо од пет држава, али то не смемо да искористимо, не смемо да вам дамо, док наш председник не одобри“.

Надам се да је умро од метка

Ристићева додаје да у свом болу није сама, има ћерку и две унуке, али и да „нико никог не може да замени“, да се ране стално додатно повређују, да ће тако бити док не нађе сина.

Велику рану отворио јој је филм „Досије Косово – Жута кућа“. И говорила је у њему, била је и на премијери. Јако је све то узнемирило, отворило нове поноре.

„Новинар ме пита како се осећам после филма, како могу да се осећам, још горе него раније, јер сам видела како су страдали. Како је моје дете, да ли је имало среће да га метком убију, него да га онако муче. Не верујем, он је био јако крупан момак, висок, млад…“.

Није само предмет отмице Давора Ристића враћен из суда у Хагу, канцеларији у Нишу враћено је још шест, оној у Београду двадесет, са истим образложењем, не знају на којој је територији нестало лице киднаповано.

Извор: Спутник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: