Поводи: На Западу – ништа ново

Пише: Емило Лабудовић

„Дара из Јасеновца“ није прошла! Америчка филмска академија, врло „академски“ скинула је овај филм са списка кандидата за награду „Оскар“ за најбољи страни филм. Мада без објашњења, разлози су такође – академски и потпуно изван етичких, естетских и продукционих разлога. Разлога који су „свето писмо“ у филмској индустрији који опредјељују не само статус и продукциону судбину сваког филма већ и његове награде, стручне критике, редове пред биоскопима и права приказивања. Разлози су, више него очигледно, политичке природе, и то оне приземне, насилничке и примитивне. Дара не може у ред за „Оскара“ јер је Српкиња, колико год патетично и екстремно звучало, не може јер је из Јасеновца, а Јасеновац није на попису свјетских стратишта и жртвеника фашизма. Сребреница може и мора, Јасеновац нити може нити мора. Јер, у Јасеновцу су, уз Јевреје, Цигане и комунисте свих боја, највише страдали – Срби. А Срби се не рачунају.

„Дара из Јасеновца“ неће добити „Оскара“ и неће бити ни први ни последњи филм којега је ово признање мимоишло а који је, упркос томе, стекао свјетску славу. Можда ће му управо чињеница да је прекрижан црвеном оловком америчке србофобије бити боља реклама и од саме награде. Али, како год да буде, једно је ван сваког спора и нешто што ни жреци из Америчке филмске академије не могу да негирају: Гага Антонијевић је направио поштен и истинит филм, ванредне филмске и људске естетике, и о страхотама Јасеновца проговорио људски, мушки, снажно и убједљиво. Први пут је неувијено и без калкулација о Јасеновцу проговорено изван бројки око којих се препиру и препуцавају историчари и политичари, проговорено изнутра, из душе дјетета које, упркос свему, свијет, па и онај пун злочина и људског талога, посматра и доживљаа невиним и непристрасним дјечјим очима. И да је у Јасеновцу била само Дара –  много је, јер дјечја душа је – васиона.

Чињеница да „Дара из Јасеновца“ неће бити ни макар кандидат за „Оскара“ изненадила је само наивне, а таквих је, изгледа,  у нашем народу још увијек премного. Читави су редови оних који још увијек слијепо вјерују да на Западу станује правда, она људска, она божја и она у законима записана. Да су људска права на којима, наводно, почивају западни друштвени системи, неприкосновена и да једнако важе за све. За Црнце и Индијанце, за Кубанце и Порториканце, за Србе и Хрвате… Много је међу нама оних који још увијек вјерују да су „западне вриједности“ „обећана земља“ за изагнане народе, да је тамо гдје сунце залази рајски врт и излазак из мрачњаштва и овјешталости источне цивилизације. Превише је оних који још увијек не разумију зашто је један Тесла, праотац модерног доба, у америчкој сјенци једног Томаса Алве Едисона, зато један Новак Ђоковић, и кад освоји све „евересте“ тениса и навијачка срца широм планете, никада неће бити миљеник америчке и енглеске публике. Зашто једно Косово у америчкој визури никад неће бити исто што и Крим, итд, итд. И зашто „Дара из Јасеновца“, па све да ју је режирао један Копола а главну улогу играла једна Елизабет Тејлор, никад не би могла ни да привири критеријумима америчке Академије. Премного је међу нама оних који, заведени мантром о „путу на Запад“,о још увијек вјерују да тамо има резервисано мјесто за друге и другачије, поготово за оне који не би да се утопе у безличну масу популације подијељене само по једним критеријумом: на оне који имају моћ и на оне који се тој моћи безусловно потчињавају. Превише је истинских хришћана и православаца који још вјерују да на Западу и даље важи она библијска по којој ће „прије двогрба камила кроз иглене уши него што ће богаташ у Рај“, јер је језуитска природа друштва „с оне стране“ небројено пута показана. А „хуманост, једнакост, човјечност, самилост и осјећај за потребе малих и сиромашних“ западног друштва у најекстремнијем изразу манифестована је управо у ово вријеме короне.

Далеко од тога да на Западу нема и оних вриједности које су највиши цивилизацијски домет, али је више него наивно очекивати да су те „вриједности“ по једнакој цијени и под истим условима доступне свима. Зато  безглава јурњава на „ону страну“, без икаквог критичког сагледавања и рачунице „за“ и „против“, личи на кидисање бика на црвену мараму иза које вреба мач тореадора. Или, да преведем на језик актуелне дневне политике: не пристоји држави која се буса у груди својом независношћу, самосталношћу, суверенитетом, заставом на Ист Риверу и испред НАТО сједишта, да своје унутрашње политичке и државничке потезе мјери искључиво скалом (не)прихватљивости за трећеразредне секретарчиће из Брисела или америчку амбасад(орк)у. То није само питање државног достојанства већ и елементарни принцип по којем је спољна политика само продужетак унутрашње, у мјери могућег али не и испод доње црте интереса сопствених грађана.

Лијепо је и профитабилно бити цијењен и радо сретан и на Истоку и на Западу, сјеверно и јужно, али за такав статус неопходна је, прије свега, висока доза самопоштовања. Лијепо је бити награђен,  „Оскаром“ поготово, али не и по цијену повлађивања јефтином и провидном страном (политичком) „укусу“ и одустајања од истине. И лијепо је што нас зову тамо преко Дрине, али само да не буде по оној нардној кад су звали магарца на свадбу па испало да је позван воду да носи. А „Дара из Јасеновца“ већ је награђена признањем према којем су „Оскар“ и гламурозна церемонија његовог уручења само јефтина петпарачка приредба са комадићем метала у средишту свега. Награђена је признањем (па и самих Американаца који опсједају биоскопске дворане) да је потресна али истинита, људска прича и свједочанство које је могуће нападати и оспоравати али не и оспорити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: