Повратак извођењу наставе на српском језику и обавезан предмет „Српски језик“ – минимум политичког договора

Иницијатива за враћање српског језика као језика наставе и повратак у црногорски образовни систем наставног предмета „Српски језик и књижевност“ има за циљ да обезбиједи основно људско право на културни и језички идентитет великог броја грађана који се изјашњавају као Срби, али и оних који се не изјашњавају тако.

Кратак историјски контекст

Српски језик дио је образовних, културних и историјских токова Црне Горе још од средњег вијека. Српска средњовјековна држава Рашка заузимала је територију половине данашње Црне Горе, а Црква и манастири који се налазе на том простору развијали су и чували писменост и српски језик стотинама година. Споменимо само Мирослављево јеванђеље из 12. вијека и географију овог рукописа која је везана са Цркву Светога апостола Петра у Бијелом Пољу.

Преселимо ли овај историјско-географски увод из Рашке на територију некадашње Зете незабилазно је подсјећање на петнаестовјековни Октоих и штампарију Црнојевића на Цетињу. Најстарија штампана српска књига угледала је свијетло дана 4. јануара 1494. године. Да је ово овако знају сви основци не само у Црној Гори, већ и у Србији, Републици Српској и у свакој школи на било којој тачки планете гдје се изучава српски језик и његова историја.

Продужимо даље и вежимо нашу пажњу за ужи државни простор и стварање црногорске администрације и са њом повезаног школства у Књажевини Црној Гори. Наилазимо на „Наставни план за основне школе“ из 1884. и у њему наставак традиције изучавања српског језика.

Зауставимо се часком на „Закон о народнијем школама“, који је усвојен од стране Народне скупштине на Цетињу у Краљевини Црној Гори 1911. године. Као обавезни предмет у свим школама наведен је српски језик. Уз то, Народна школа у Црној Гори зове се и Српска народна школа (члан 13).

И ово зна свако ко осим основних географских података о Црној Гори жели да сазна нешто о њеној историји, духовности, традицији и култури.

Српски језик као средство комуникације

Наставимо ли кретање кроз двадесети вијек, сазнаћемо да српски језик у школама на територији Црне Горе није изучаван само у једном кратком временском периоду. Изучавао се чак и током италијанске окупације. Нема сумње да се, као и данас, српски језик и даље користи као средство комуникације у свакодневном животу већине становника Црне Горе.

Долазимо до периода у скоријој историји Црне Горе који својом неправдом и историјским ревизионизмом надмашује године фашистичке италијанске окупације. Иако је уочи самом референдума од 2006. (често заборављамо онај из 1992. године) о издвајању Црне Горе из заједничке државе са Србијом, дуго времена тврђено и наглашавано, управо од оних који су предводили колоквијално названу „индепендистичку“ страну, како нико и ниједна етничка заједница у Црној Гори неће остати без већ стечених права, десило се управо супротно и то, искључиво, на штету српског народа и српске језичке заједнице.

Нови устав и нормирање српског као тек једног од језика у службеној употреби, избацивање српског као наставног предмета у црногорским школама и увођење „матерњег“, а онда и „договор“ тадашњег премијера и опозиције из 2011, на преварни начин измјенама Закона о општем образовању и васпитању, у наставу је уведен експериментални наставни предмет егзотичног назива – Црногорски цртица српски зарез босански зарез хрватски језик и књижевност.

Онај ко је од тог тренутка радио, предавао, учио или као старатељ имао везе са црногорским школством зна да је кроз партијски рад ДПС-а и њему потчињених министарстава, завода, агенција, школа, вртића и јаслица промовисан јасан и презицан задатак: од овог рогобатног назива има се користити само његова прва сложена ријеч. Црногорски.

Тако је српски језик избачен из свих државних па и школских институција, а остала је запамћена фашистичка и цинична изјава Ранка Кривокапоћа, тадашњег предсједника скупштине Црне Горе: „Нико вам не брани да српски користите код куће.“

Српски користите код куће

Међутим, српски језик није одумро.

Напротив, стотине година дуге историје, духовности и српске културе, мање или више прецизно су записиване и на резултатима пописа. На оном из 2011, као и на недавно спроведеном попису из 2023, српски језик је матерњи за јасну лингвистичку већину у Црној Гори.

Грађанска толеранција и суживот немогући су без поштовање права свих људи на слободно изражавање своје националне и језичке припадности. Повратак српског језика као језика наставе у Црној Гори, као и враћање српског језика као наставног предмета, данас не представља само питање образовања, већ суштински корак ка изградњи друштва које поштује све своје грађане и њихове културне и лингвистичке различитости.

Био би то минимум друштвеног уговора и политичког договора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: