Повратак поморца

Члан сам херцегновске општинске Комисије за издавачку дјелатност. Или нисам, јер је у међувремену, ах, пала локална власт.

Пошто ћу и у сазиву будуће власти вјероватно бити члан Комисије за издавачку дјелатност, залагаћу се да се комунитад нађе Петру Палавршићу на страни, некадашњем кустосу Поморског музеја у Котору, који је написао капитално дјело „Поморство Херцег Новог“. Због начина на који се просијавају историјске чињенице, мало зналаца стално има на уму да је управо херцегновско поморство на једра заокружило причу о славној бокељској прошлости, испрва с капетанима из Пераста, а потом и из Доброте и са Прчања…

У реченој књизи која мора бити у тврдом повезу и скупа, будући у колору, и већег формата, Палавршић је пронашао све бродовласнике, све бродове, њихове махом медитеранске руте и терете. Искрен да будем, Палавршић ме задужио, јер је пронашао многе моје претке капетане, па чак и именом оне у служби руског цара. Задужио је потом и све друге старе (300+) новске породице…

Као професор српског језика и књижевности у которској Поморској академији, својевремено сам часно настојао да одслужим дуг спрам подизања нових генерација поморских официра, наутичке и бродомашинске струке. У Наставничком вијећу се одувијек причало, маниром inter nos, да су наутичари интелектуалнији, али да су бродомашинци генерално бољи људи.

Мој рођени брат, млађи деценију, завршио је которску Поморску академију, а потом се уздигао још, на плаво-бијелој скали.

Ових се дана, након 13 година навигавања, поново вратио – што наводим као податак да повратак поморца увијек представља радост у породици. Тај који се врати, увијек буде за мрву друкчији. Ментално зрелији, с килцем више, или с килограмом мање, с пословном одлуком гледе инвестирања стеченог новца, но за дјецу увијек познатији као отац, а за жену дуго чекани муж…

У доба барока, у доба успона Пераста, потом Доброте и Прчања, те Херцег Новог, жене су каткада годинама чекале мужа наутика. Отуд обичај да се и данас, у ријетким преосталим породицама у Перасту његује традиција да се сваки брод поздравља махањем бијелим ланцунима, тј. чаршавима, с прозора камених кућа. Не више и са прозора палата, јер су оне заражене вирусом туризма.

Брат ми се, дакле, опет вратио, по ко зна који пут откако је постао поморац.

Његове одласке и повратке више не бројимо, а и мајка нам је престала да на карти Свијета уцртава линије кретања млађег сина, од аеродрома овог и оног, до луке ове и оне. За разлику од древних помораца, брат је све вријеме био у контакту са супругом захваљујући модерној технологији. Небројено је пута током трајања повољног уговора, 4+4, четири мјесеца на мору, четири код куће, млађег сина, од годину и по, наговарао да руча тако што би му с дисплеја мобилног телефона причао приче. Старијег сина, кад су овоме пак биле три године, у добу када су дјечаци несношљиви, умиривао је казивањима на српском, с друге стране кугле земаљске. Прије неголи ће се укрцати на брод с ког се вратио, из хотелске собе у Сингапуру разговарао је преко Вибера са супругом све вријеме док је ова кувала ручак.

До прије само 15 година нико у ово што причам не би повјеровао, а камоли кап. Владо Ивелић, један од посљедњих Бокеља који је пловио на једрењацима и о томе оставио писаног трага.

Бити поморац некада је био пасји посао. Упркос свим благодатима, и данас је. Море је идилично док га замишљамо љети, с обале. На океану у олуји, брод је и даље тек кора од ораха.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: