Позитивни Пајовић

Пише: Сибин

Пајовић тајчи Дарко мјесечно буде добар 5000 (и ријечима: петхиљада) евра. Толико, углавном, кошта његово амбасадовање у кибернетичкој Кини. Чије знакове не познаје, тако да је закинут прилике да, нпр, у сјенци лимуна чита невјеровано дубокосложене хаику мудролије. (Брига га, зато може да воза видео-игре, рачунајући да је – стварни он (дакле, Дарко) пројектован у игри, дочим је онај који држи џојстик (дакле, Дарко), „структура уобразиље…“ Лакан)

Тај Дарко (стваран не-стваран, неважно), сјетимо се, био је политички вјесник неовисних „Вијести“. Којима, ако је вјеровати чаршији, дугује плавонаранџасто, костимографско кич рјешење, као и назив партије. Која је понијела некакав спиритуалистички предзнак, итд.

Тако да је, ако уназад погледамо, све на неки начин и говорило да мир свом духу Пајовић може наћи само у Древној Кини. Нарочито је то последња изјава говорила, а у којој вели: Одричем се политичке каријере, због бољег сјутра Црне Горе.

У деперсонализацији без остатка, биће да је Пајовић тајчи Дарко спознао последњи политички потез који, све зарад заједнице, мора моћи да се лиши права на и најмњи траг ауторства. И, збиља, право говорићи – лидер јесте десубјективан. Међутим, то се на брдовитом Балкану још није сконтало, штавише, вјерује се и слијепо слиједи само челични лидер који отворено на дјелу показује свој неприкосновени ауторитет.

Има нечег фантастичног по себи (питамо се шта би о томе мислио Борхес) у улози амабасадора Црне Горе у Кини. Чији нам радници у посткоронавирус периоду а све на задовољство Бемакса, изводе радове на – краткодобачајном аутопуту. У извјештају својој земљи, радници се изнова не могу начудити зашто се то парче магистрале назив аутопут? Уопште – интересантна им је ова црна минијатура захваљујући чијој природној динамици – рекли би археолози типа К. Л. Строс – имамо тако величанствену ликовну сцену.

У немјерљивој Кини, Пајовић обавља сасвим занемарљив посао. То је тако мален назови посао да се не да видјети голим оком. Ако би га интервјуисале „Вијести“, и питале шта тамо, јебено, ради, сигурно да би упитани прескочио питање, те наставио о њиховој опсесивној везаности за – отуђујућу технологију. Захваљујући којој имамо случај гдје је главни „човјек“ једног града робот. Док се, у капиталу растворени Јапан, до те мјере одљудио па се жене могу удати за ваздух.

И све то, напослетку, јесте нешто што због чега се Дарко и поред надпросјечно високе плате, као биће осјећа усамљено, попут главног лика у филму „Она“… Осим шарених екрана и дигиталних змајева, Дарко и нема других саговорника. А знамо колико је, дозласвега, амбасадорски посао сам по себи досадан. У чему се додатно огледа даркова Пајовића жртва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: