Снимање серијала о српским херојима (ВИДЕО)
Серијал емисија СТАЗАМА ХЕРОЈА има за циљ да, интерактивно, у данашње време, са постојећих очуваних локација везаних за животе и херојства великана Србије, промовише како животне приче најславнијих војсковођа, хајдука и устаника, тако и помало заборављене историјско-туристичке локалитет у Србији, како би мотивисали нове нараштаје да након одгледаног серијала, поклонички обиђу и сва стратишта српске борбе за слободу – наведено је на интернет-страници посвећеној прикупљању средстава за овај пројекат.
Серијал од 12 епизода реализовао би се током прве половине 2017. године, а са емитовањем би могло да се почне већ у септембру 2017. године.
„У свим епизодама, осим материјала снимљеног управо стазама хероја којима се бавимо користиће се и документарни и драмски сегменти како би на најбољи начин илустровали причу и поруку“, каже се у саопштењу.
У прилогу понуде налази се и пилот епизода серијала „СТАЗАМА ХЕРОЈА“, као најјаснији пример идеје пројекта, под називом „Стеван Синђелић – Тренутак за вечност“, која може послужити као пример стила обраде теме серијала. Поред Стевана Синђелића, серијал ће обрадити и следеће:
Гаврило Принцип – искра слободе
Косовски завет – витезови Кнеза Лазара
Живојин Мишић – херојска команда
Васа Чарапић – Змај од Авале
Арчибалд Рајс – чувар истине
Пилоти ’99. – крила хероја
Милунка Савић – српска хероина
Танаско Раић – јунак од мегдана
Михајло Пупин – херој без оружја
Војвода Вук – добровољно у славу
Херојске приче – Тибор Церна
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ВАСА ЧАРАПИЋ
Рођен је 1770. године у Белом Потоку под Авалом. У аустријско-турском рату је учествовао као добровољац у фрајкору. Као угледни сеоски домаћин, после рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Народној војсци Станка Арамбашића био је буљубаша. Кад су се вратиле дахије, у Белом Потоку је, као и у свим селима, подигнут хан. Ханџија је био умерен и поштен човек и брзо се зближио и побратимио с мирним и честитим домаћинима Чарапићимa.
Кад су дахије предузеле сечу
кнезова, одмах су упутили џелате да погубе Васу и његовог брата Марка. Марка су ухватили и погубили на некој свадби, а Васа се спасао бекством.
Кад је Марко сахрањен, Васа оде код свог побратима,Турчина ханџије, и даде му до знања да више не може гарантовати за његову безбедност. Саветовао му је да се склони из Белог Потока, што је ханџија, свестан да је то најбоље по њега, прихватио. Васа га затим отпрати до пута ка Београду, одакле је већ био безбедан, и ту се два побратима изљубе и лепо растану. Чарапић се затим одметнуо у хајдуке и у Авали, из околних села (Умчара, Пиносаве, Великог Села и Калуђерице), окупио чету проверених и
одабраних народних првака.
По избијању буне на дахије, побунио је Грочанску нахију. Код Лештана је, из заседе, разбио јаничаре Кучук Алије који су се враћали из Јагодине. Добио је звање војводе.
После слома турске власти, окитио је прво расцветало дрво, опалио из пиштоља и радосно ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!“
Уживао је пуно поверење Карађорђево, с којим се побратимио и увек се налазио у његовој близини. Био је један од ретких који је имао дозволу да уђе Карађорђу у шатор без икакве најаве. Док је главнина устаничке војске ратовала на другим фронтовима, он је по Карађорђевој заповести држао опсаду Београда. Изван Београдске нахије једино је учествовао у ослобађању Карановца јула 1805. године.
Чарапић је боље од било ког војводе познавао Турке и њихов начин ратовања. Како је напад на Београд дуго одлаган, јер су поједини устанички прваци сматрали да Срби не могу заузети тако утврђен град, Карађорђе је на његово наваљивање одобрио напад. Чарапић је командовао једном од четири колоне (војском Грочанске нахије). Нападајући из правца Ташмајдана, устаници су упадали у рупе ископане испред шанца код Стамбол-капије. Кад су се у ноћи 12. децембра 1806. примакли осветљеном шанцу, уследила јe Чарапићева заповест за јуриш на капију: „Замном-те браћо!“ Турци су га приметили и оборили на њега плотун из пушака. Зрно синџирлије га је погодило у крста. Тешко рањен, и даље је храбрио војнике: „Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се!“
Војници су га на пушкама пренели под Карађорђев шатор на Ташмајдан где је, два сата касније, издахнуо. По сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковици.