Позив на чланство као саучесништво 

Изгласавањем предлога да тзв. држава Косово добије чланство у Савјету Европе, Политички комитет Парламентарне скупштине ове, некада угледне европске институције 27. марта је преузео на себе терет одговорности за саучесништво у масовним етничким прогонима, нерасвјетљеним злочинима, отимачини, скрнављењу храмова и гробова, као и другим непојамним злодјелима која власти у Приштини годинама некажњено спроводе над српским становништвом на окупираном дијелу територије Републике Србије.

Прихватајући у своје чланство једну такву монструозну творевину, кршењем властитих правних норми и рушењем властите традиције, Савјет Европе је себе затровао патогеним вирусом насиља и безакоња и тиме изгубио сваки кредибилитет. И да се радило о некој сувереној европској држави – а не окупираном српском Косову и Метохији –, уколико у њој не би постојала владавина права, уколико се у њој не би поштовала људска права и уколико она не би била демократска, та држава не би могла бити примљена у Савјет Европе.

Зашто је то ипак учињено са дијелом територије Србије – упркос правним нормама, упркос традицији консенсуалног одлучивања (а сада прегласавањем од стране с муком нахватаних зомбираних парламентараца) и упркос обичају да се само суверене државе могу наћи у Савјету Европе – можда је само прима фацие наивно реторичко питање. Јер, будући да не постоји ниједан основ по коме је Политички комитет Парламентарне скупштине Савјета Европе могао изгласати предлог да окупирани дио једне суверене државе добије чланство у Савјету Европе, једина преостала могућност је да то буде на основу повампирене хитлеровске идеје „Европе регија“. Према тој доктрини, постојеће националне мањине у сувереним државама, као и било које разлике међу локалним становништвом које се у тим државама могу етнизовати и регионализовати, имају потенцијал да постану најмоћније оружје империјалних и колонијалних господара.

Политички Запад је примијенио ову доктрину на јужној српској покраини Косову и Метохији. Могао би и другдје, јер политички „Реализам (некад се то називало непоштењем) јесте дио политичке атмосфере која влада нашим временом“, према ријечима Џорџа Орвела. У таквој политичкој атмосфери, представница Црне Горе у Савјету Европе, Маја Вукићевић (ДНП) гласала је против чланства лажне државе у тој институцији, у складу са вољом већине грађана у Црној Гори, без обзира на пријетње и критике које је добијала, прије и након гласања, али и без обзира на спољнополитички курс бродолома Црне Горе ка све више милитаризованој Европској Унији. Био је то одјек, а можда и “предјек” агоналног етоса црногорског друштва по коме је било боље претрпјети штету него срамоту. 

Но, министарка за европске послове Црне Горе, извјесна Маида Горчевић грубо најављује из Приштине да ће Црна Гора на гласању у мају ипак подржати чланство самопроглашене државе у Савјету Европе. Такав гест примјерен је ономе кога је без личних заслуга запала функција на којој слиједи антисрпске политичке векторе бившег диктаторског режима, игнорантски однос према интересима братске Србије и мјесту Косовског предања у црногорској историји, а показатељ је и хроничног недостатка елементарног самопоштовања и снисходљивости у савременој црногорској “дипломатији”. Ријечју, такво понашање није у складу ни са културном традицијом и историјском прошлошћу Црне Горе, нити је у складу са јавним мњењем савременог црногорског друштва које је остало вјерно идеалима и вриједностима својих предака. Умјесто да стоје на раменима горостасних предака како би видјели даље, случајни људи залутали у политику бацили су се под ноге нових колонијалних господара.

Позивање на поштовање коалиционих споразума владајућих црногорских партија, на спољнополитичке прироритете Црне Горе и усаглашавање са европском спољном политиком није ништа друго до учествовање у организованом лагању о правим мотивима насилног увлачења дивље државе у Савјет Европе, док се свима нама и нашем потомству стежу окови око врата. 

 Повјереништво Покрета за одбрану Косова и Метохије у Црној Гори

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: