Позивница

Пише: Милија Пајковић

Дугогодишња и поприлично излизана прича о ,,сребрним медаљама златног сјаја“ спортиста и спортисткиња са наших простора се наставља. Тако је то кад је међу спортским новинарима (слично је и у другим областима новинарства) доста оних који су у тај свијет упали као падобранци почетници кад их носи вјетар и такво њихово поимање може се посматрати и као израз неког њиховог лажног патриотизма и додворавања. Не треба никако заборавити, примјера ради, како су многи од њих окренули леђа управо Новаку Ђоковићу, којег сада уздижу у небеса, онда кад је почео да клизи са врха. Поред тога, свједоци смо да такви нападају судије, и то без разлога, све у циљу прије напоменутог, тако уносећи забуну у тај спортски догађај, уз бројне изливе непотребне пристрасности. Јасно је да то чине и из политичких побуда, по наредби или онако сами ради још бољег и лагоднијег ухљебљења.
Међутим, јасно је да јасније не може бити да је сребрна медаља сребрна, па, чак, ни у фигуративном облику не може бити златног сјаја, него само сребрнастог, иначе би спортска надметања постала без икаквог смисла а, уједно, тако се и покушава оспорити нечија освојена златна медаља – спортска такмичења носе у себи поред нечије вриједности, надмоћи и понешто среће, а то треба имати, свакако, на уму.
Кошаркаши Србије, с окрњеним саставом, послани су на Првенство свијета које се одржавало на Филипинима, у Арени Азија, у Пасају, у Манили, онако реда ради, без неких претјераних очекивања, барем према мишљењу многих, али су стигли до сребрне медаље, што је велики подвиг, достојан дивљења и поштовања. Подвиг би био прави да су смогли снаге, а имали су прилику за то, да побиједе репрезентацију Њемачке. Овако, поклекли су и прокоцкали историјску прилику, која ко зна да ли ће им се и више указати, јер Американци, највјероватније, неће више на оваква такмичења слати своје трећепозивце.
Ипак је чудно да је тај финални пораз прослављен на простору испред зграде Скупштине, као да је у питању побједа, а то може личити, а не мора, на некакво тјерање ината. Изузетак од тога је велика подршка свих присутних за храброг Боришу Симанића, којем срећа није била нимало наклоњена на овом Првенству, а јасно је и због чега. То је нешто што указује и на величину нашег народа.
Међутим, присталица сам, а може то, вјероватно, неком и засметати, да се овакви дочеци приређују само освајачима златних медаља и то у олимпијским спортовима, превасходно оним старим. Наравно, не смета да и освајачи и освајачице сребрних и бронзаних медаља са признатих и јаких надметања, буду тако изванредно дочекани, али предност, свакако, треба да буде на страни оних најбољих.
Него да се оканемо размишљања, биће времена са осврте и приказе о свему томе, али се не смије оставити по страни чињеница да се на тој прослави и на том дочеку, на скупштинском балкону, није појавила Ивана Вулета, овогодишња свјетска првакиња у скоку удаљ, која је у Будимпешти, напросто, одувала своје противнице и то у својој 33-ој години.
Одмах су се јавили дежурни браниоци из појединих новина и портала, који су предочили јавности да је Ивана Вулета отпутовала на завршно такмичење Дијамантске лиге, које се одржава у Америци, у Јуџину, 16. и 17. септембра и да је само то разлог њеног одсуства. Наравно, за такву вијест нијесу ни питали Вулету или неког из њеног Стручног тима.
А да су питали, као што су и требали да учине, одговор би био следећи, и то од саме Иване Вулете, изречен или написан 14. септембра у 12:31:
– Ја само не идем нигде непозвана, између осталог.
Свјетска првакиња у скоку удаљ је тако недвосмислено указала на то да ју нико није ни позвао или, пак, упутио позивницу за тај величанствени догађај, који је један од снова спортиста и спортискиња, да је поздраве окупљени у великом броју, као и она и њих и да им, наравно, захвали на подршци.
Непозивање најуспјешније атлетичарке Србије свих времена, освајачице олимпијске медаље, свјетске првакиње на отвореном, свјетске првакиње и у затвореном, да се нађе на скупштинском балкону са осталим спортистима не може се правдати испразним и произвољним причама. Несувисли покушаји правдања за један такав пропуст, још више подгријавају тај истински промашај, а они досежу дотле да наводно Вулета не воли таква појављивања, а свему томе треба додати и одлуку надлежних служби града Београда да за таква окупљања предлоге треба да шаљу национални савези спортова из којих су и славодобитници, па макар били освајачи медаља са олимпијских игра и свјетских првенстава.
Међутим, такво неодговорно понашање одговорних може се односити не само на принцезу и краљицу скока удаљ уједно, на Ивану Вулету, него и на спорт којим се она бави, на атлетику, једну од основних, најпознатијих, најбројнијих и најдрагоцјенијих спортских грана уопште!
А подвиг који је остварила Вулета, која је освајала медаље и под дјевојачким презименом Шпановић, уистину је немјерљив – она је више него убједљиво постала свјетска првакиња, и то у дисциплини веома радо гледаној на свим надметањима. Остаје нада, уколико идуће године на Олимпијским играма у Паризу освоји неку од медаља, па и златну, зашто да не, да неће заборавити да је лично позову или путем позивнице, на познати скупштински балкон, а независно од АСС.
Па и ако тада остане без медаље, она треба да представља изузетак и да буде на том мјесту, јер за оно што је заслужила, а није добила, никад није касно…

На фотографији: Ивана Вулета, др Јован Ђуровић и Страхиња Јованчевић
Из фото албума др Јована Ђуровића

Аутор текста Милија Пајковић је 43 године лиценцирани атлетски тренер, некадашњи је селектор и тренер репрезентације Црне Горе, некадашњи члан разних тијела АС Југославије и СЦГ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: