Познати српски вајар Веља Каравелић: Осјећам се монахом у вајарству

У народу је деспот Стефан Лазаревић (1377-1427) прозван и Стеван Високи, али не зато што је био крупан, јер историчари кажу да није био физички снажан, већ зато што је имао духовну величину. Ово прича, за „Новости“, вајар Велимир Веља Каравелић, чији се споменик сину кнеза Лазара, израђен у белом камену однедавно налази на централном тргу у Младеновцу (у оближњем селу Црквине, деспот је пао са коња и скончао).
– Деспот је за мене симбол српске духовне вертикале и наше цивилизацијске моћи – прича скулптор, који је на нашој ликовној сцени, већ деценијама препознатљив по представама духовника и подвижника у камену.

– Себи сам за циљ поставио да направим равнотежу између његовог духовног и физичког бића, скулптуру која ће, иако традиционална, имати шири контекст, бити прочишћена, и у форми сведена на минимум.

Дуго је, каже Каравелић, проучавао живот Стефана Лазаревића и често читао „Слово љубве“:

– У деспоту сам трагао за ликом пјесника, али и ликом државника. Прије свега ме занимала духовна љепота. Хтио сам да успоставим равнотежу његовог духа и тијела и васпоставим неку узвишеност. Мач који држи у једној руци је симбол његове владарске моћи, а књига писмености, инетелктуалног и цивилизацијског развоја у вријеме његове владавине. Али и поезије, његовог „Слова љубве“, једне од најљепших наших пјесама у средњем веку. Скулптура тако спаја наизглед неспојиве ствари, које су заправо метафоре. Мач учвршћује вертикалу споменика и увећава му чврстину и снагу, а књига даје мекоћу поезије и симболику Библије. На њој је и стилизовани крст Немањића, тачније Студенички крст, који сам желио да обрадим у камену.

На постаменту споменика са једне стране је и рељеф на коме је представљен деспот на коњу:

– Желио са да забиљежим тренутак непосредно прије његовог краја, а јавно мњење, које испитујем када радим споменик, имало је чак потребу да се постави коњаничка фигура. Лично сам то сматрао претенциозним и прејаким, па сам се одлучио за тај медаљон. Са супротне стране ставио сам розету са геометријском мотивима, по којој је овај крај чувен, а налази се на улазном дијелу цркве у Павловцима.

У подножју деспотове фигуре уклесани су и стихови из „Слова љубве“, као и године његовог рођења и смрти.

– Споменици у бронзи могу да се претопе, па су многи сада у неким другим споменицима – каже помало кроз шалу.

– Ако ништа друго, камен има дубљу моћ. У њему може беспрекорно педантно да се „истјера“ форма. Може се стилизовати, стићи готово до апстракције. Ова скулптура посвећена деспоту јесте на ивици, нешто мало недостаје па да буде једна кубична форма. Покушавам стално да изведем муку која ме опсиједа откако радим – да докажем да је фигура могућа, под условом да има креативан контекст, да није дескриптивна, банална.

За ралику од радова у слободној форми, фигура одмах покаже колико је мајстор вјешт, сматра умјетник:
Када неко направи лошу фигуру, онда је споменик катастрофалан. Скандал. Лоши споменици су манифестације тривијалности, кича, бесмисла. Аутор тако компромитује и себе и оног кога је желео да представи. Вајари су углавном дубоко несрећни људи. Приликом постављања скулптуре они доживљавају праве трауме. Велики број мојих пријатеља, познаника, колега, читав живот је проживио у таквим тегобама…

Рођен у Метохијској котлини (село Будисавци, код Пећи), саговорник је, вјерује, био предодређен да изабере пут којим је кренуо:

– Када сам био мали, прво што сам у свом селу видио био је манастир из 14. века, али када сам се нашао у Дечанима, заковао сам причу и пожелио да се бавим каменом. Метохија ми је тада личила на велики амфитеатар, а убоги, мали прости људи су ту живели, нису ни знали да су у подножју такве узвишености. Ето разлога да се дрзнем и почнем да афирмишем скулптуру која би требало да има духовни карактер – закључује Каравелић.

Монах у вајараству

– Аутобиографски елемент у умјетности је неизоставан, па се често питам да ли ја правим скулптуру, или она мене – открива умјетник.

– Нажалост, или на срећу, добио сам тај неки виши задатак, а да нисам био ни свестан тога. Осјећам да то тако треба да буде. Смјерност је дубоко осјећање наше људске ограничености. Ми смо, ипак, веома скромни. Вијек човјека је такав, углавном долина суза, како се каже у библијској мудрости. Преживљавам ту муку и преузимам је од других људи. С тим што нисам имао много снаге да будем и сам монах. Заправо, осјећам се монахом у вајарству.

Лазар од 1 389 килограма

На тада југословенском конкурсу, 1996. године, Каравелић је добио да направи скулптуру у бронзи Лазара Хребељановића за Гњилане (недалеко од места у коме је рођен, у селу Прилепцу код Новог Брда). Скулптура је оштећена и уклоњена 1999, а после десетак година постављена поново испред цркве у Шилову.

– Желио сам да Лазара рестаурирам, али су црквени великодостојници сматрали, да је као свједочанство о оном шта нам се дешавало, боље да остане таква-објашњава саговорник.

– Интересантно је да је ливац, када смо је завршили, измјерио скулптуру. Била је тешка 1.389 килограма.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: