Позоришни живот Земуна

На данашњи дан, 9. септембра 1772, рођен је српски писац и глумац Јоаким Вујић, отац српског позоришта. Гимназију је учио у Калочи и Сегедину, права у Пожуну /Братислава/, доста је путовао учећи стране језике. Прва „театрална представленија“ је приредио у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815, а у Земуну 1823. У Србији је с прекидима боравио од 1833. до смрти 1847. и као „књажевско-сербског театра директор“ основао је 1834. и 1836. прве позоришне трупе у Крагујевцу и Београду. Био је противник језичке реформе Вука Стефановића Караџића. Написао је „Путешествија“ и 21 драмско дјело, укључујући „Крешталицу“, „Фернанда и Јарику“ и „Љубовнају завист через једне ципеле“.

Позориште је код свих народа било чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и свију народних врлина; школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено…

Овом беседом Јована Ђорђевића, првог управника Народног позоришта у Београду (30. октобра 1869. године), поводом извођења представе „Посмртна слава Кнеза Михаила” у новоотвореној згради, Милован Здравковић започео је своју студију „Позоришни живот Земуна – Утицај на позоришни живот Срба”. Овога пута Здравковић је осветлио више значајних сегмената из богате историје театра: 250 година од рођења Јоакима Вујића, два века од његове прве позоришне представе у Земуну (Земун, потиче од придева землин који означава земунице: подземне куће, или полуземунице), где је радио и као учитељ, 140 година од оснивања прве позоришне институције у Земуну „Земунског српског добровољног позоришног друштва”, 225 година од како је Вићентије Ракић из Земуна увео црквену драму у српску књижевност…

– Позоришни живот Земуна у прошлости, био је врло динамичан и плодотворан, и то је условило значајне резултате: висок ниво продукције (број представа), појаву великог броја позоришних стваралаца: глумаца, редитеља, писаца, преводилаца… Сасвим је извесно да је на позоришни живот Земуна снажно утицао позоришни живот Новог Сада, Беча, Пеште, Темишвара и других културних центара ондашње Европе: највише Аустрије, односно Аустроугарске. Неким од ових центара узвратио је тако што су се позоришни ствараоци који су се развили у Земуну, касније успешно исказивали и у већим срединама, на пример, у Новом Саду – констатује Здравковић уз напомену да је због специфичне ситуације у којој се налазила Србија, позоришни живот Земуна директно утицао и на развој културног живота у центрима ондашње Србије: Београда, Крагујевца, Смедерева, Пожаревца, Ниша, Шапца, Лознице.

Међутим, прапочеци културног живота у Земуну, наводи Здравковић, сежу још у античко доба. По истраживању Данице Димитријевић, у римском Таурунуму, како су Римљани називали Земун, на месту данашње зграде Мадленианум налазио се антички храм посвећен богу Либеру, староиталском богу плодности који је поистовећен са грчким Дионисом. „На углу Гајеве и Змај Јовине улице откривене су 1891. године рушевине једног храма, који је судећи по бројним целим и фрагментарним рељефима и једној бази за статуе с натписом, био посвећен Либеру-Дионису, божанству чији је култ у нашим крајевима био веома распрострањен.

Вук Караџић радо је боравио у Земуну, ширећи своју мисију, али и Доситеј Обрадовић који је преко Земуна део своје библиотеке пренео за Србију. За позоришни живот је значајан и по томе што је превео Лесингову комедију „Демон”, која је доживела више издања… Аутентични позоришни импулс у земунску средину унео је „отац српског театра” Јоаким Вујић. Његов ентузијазам, упорност, и надасве његово знање и искуство, уградили су темеље позоришном развоју овог града. Од јануара 1861. до фебруара 1862. године, у Земуну је успешно радило Српско позоришно друштво које је имало добро увежбану трупу, а представе су им биле веома посећене.

У великим кризама које су погађале Народно позориште у Београду, Земунци су прискакали у помоћ. Велики допринос дали су и раду новосадског Српског народног позоришта.

Међу оснивачима СНП-а (1861) налази се један број глумаца Земунаца. То су: Димитрије Марковић, Никола Зорић, Алекса Савић, Димитрије Коларовић, Никола Рашић. У првој позоришној представи „Ђурађ Бранковић”, новооснованог Народног позоришта у Београду (10. новембар 1868) учествују, исто тако, глумци Земунци: Никола Зорић, Алекса Савић, Никола Рашић, Милева Радуловић Рашић, док су им се на првој представи „Посмртна слава Кнезу Михаилу”, 30. октобар 1869. године, у новосаграђеној згради придружили њихови суграђани: Тодор Марковић, Димитрије Коларовић и Љубица Коларовић.

О блиској сарадњи и везама Земуна са уметницима и институцијама оног времена са обе стране реке Саве сведоче и два податка из 1897. године. Први се односи на сарадњу у извођењу представе „Балканска царица”. Представу је у Земуну приказало Српско народно позориште, а специјални гости су били оперски певачи Жарко Савић и Петар Крањчевић.

Посебан позоришни печат Земуну оставио је управо, неправедно заборављени Жарко Савић (Земун 1861. – Чикаго 1934.), оперски певач и глумац. За Савића се дуго није знало јер је певао под псеудонимом. Пошто је завршио неколико разреда реалне гимназије наставио је школовање у кадетској школи у Загребу, одакле је отишао у Босну за време њене окупације 1878. године. По изласку из војске дошао је у Београд и постао глумац, али ту није напредовао. Затим је отишао у Опаву у Чешкој, и запослио се у тамошњем позоришту. Из Опаве је отишао у Беч, где је уз помоћ пријатеља и мецена био у прилици да учи певање код чувеног професора Реса и да сврши ту школу за годину дана.

Глас му је био, бележили су критичари, гибак и мек, а звук топао и пун, што се ретко налазило у других певача. После је гостовао у Кроловом позоришту у Берлину, затим био стално ангажован у Либеку, у Дворском позоришту у Дрездену, па у Градском позоришту у Фрајбургу, у Бадену и у Диселдорфу. Био је ангажован и у Дворској опери у Штутгарту, а затим је био члан Опере у Риги, коју је напустио због климе коју није могао да поднесе. Из Риге се вратио у Диселдорф, неко време певао је и у Хамбургу, одакле је дошао у Београд, и ту основао прво приватно оперско позориште (1909–1911) под називом „Код булевара” (данашњи биоскоп „Балкан”). Из Београда је 1911. године отишао у Нови Сад, за управника Српског народног позоришта.

У време Првог светског рата, Савић је неко време живео са својом породицом у Вршцу и у Земуну, а затим у Хамбургу, па у Женеву. Одатле је 1920. године отпутовао је за Америку: прво је живео у Њујорку, а затим у Чикагу, где је и умро 1934. године.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: