Позориште

Пише: Славиша Чуровић

„Мале културе страхују од суштинских духовних и физичких промјена. „

То каже Бранко Кукић.

И збиља, кад се осврнемо иза онога шта је Црна Гора могла да дá у театру, докле је могла да добаци са истим и са чим је располагала на почетку, резултат и резиме протеклих 20 година рада у истим био би – СКОРО НИШТА.

А како се дошло до тога, с обзиром да смо располагали главним ресурсом – људским, у сасвим пристојној количини?

Проблем је настао онога тренутка када је већ крајем деведесетих почела, а почетком 21.вијека и кренула званична приватизација државе, са гаулајтерима задуженим за сваки сектор једног друштва.

Култура је дата незнавеном брачном пару, онако миловски, срдачно и са пуном спокојношћу да је могу упропастити таман онолико колико је он упропаштавао земљу, огрћући се новом заставом у економске сврхе, а пјевајући химну са руком на џепу пуном макар привилегија, а што да не и новца напабирченог свакаквим мутним радњама.

Тако је наша културна сцена лијепо очишћена од талената, који су се разбјежали по региону и даље, систематски доведена до провинцијализма који има за циљ самоодржање лажи као парадигму свакодневног суноврата приказаног кроз медије и арлаукаче режима, као напредак.

Нисмо се могли позиционирати у било чему. Позоришта, ова два државна плус једно градско у Подгорици, су нам потпуно нефункционална, анахрона, са репертоарима пуним брљотина и непромишљања, са неамбициозним ансамблима, руководиоцима чије су референце НУЛА, или какав измишљени успјех код кога сличног себи у провинцијана около. Градско у ПГ је имало имена, али је оно радило као да није ни градско ни подгоричко позориште. Лутање за лутањем. Никшић се подигао? А како? Инкорпорирањем у регион на основама учења од бољих и сарадњи са истима. Мала средства, али домет за ЦГ прилике велик. Частан изузетак. Али се тамо структура промијенила са промјеном власти. Нигдје другдје није. Што је поразна чињеница на којој се мора радити, под хитно.

Али и то је био “ неки план „. Када се зачаурите, ви мислите и лажете около да су ваши домети највећи, јер се не поредите са онима који напредују, стварају и проучавају. САМИ СЕБИ СТЕ ЦИЉ И ТО ЈЕ СВЕ. Ту се зачарани круг и затвара и онда се умишљају резултати, измаштавају награде и сеири се над сопственим мудростима које за циљ имају пуко самоодржање свијести околине о вашој неопходности у свијету театра који само ви чините. Тако се купује мандат више, а ако умијете да се старате о себи као неки ранији генијалци вођства истих, и стан више.

Баш ме занима кад је последњи пут било ко из ових аморфних структура руковиђења, био на Вест Енду или Бродвеју, да виде шта је то што се покушава у 21.вијеку урадити за очување театра у овој општој помами за нетфликсима, марвеловштином у биоскопима, у овој брзини серија и информација на нету…

Да ли су пробали да схвате да је васпитање публике основ, онолико колико су и наслови за исту магнет, уколико се промишља о истим? Нису и не умију. А И НЕЋЕ.

Да се увијек и свуда имена која доводе публику, ангажују али и стварају нова, своја, кроз сталне и непрекидне сарадње са свима који су изнад вас по квалитету репертоара али и општим везама са индустријом која ствара та имена – телевизијом и филмом.

Да им можда није пало на памет да виде како се освјежава ансамбл, шта он може да изнесе, куда да се крене са прављењем Опере, или не дај боже Балета?

Да ли су наши фестивали који баштине театар инкорпорирани у општи договор куда ићи са црногорским театром у 21.вијеку? Кладим се да појма немају шта то значи и куд би са тим.

И тако даље…и томе слично.

Решења? Промјене, даме и господо!!! Промјене одмах, јер већ каснимо годинама за регионом, деценију за ширим комшилуком, а најмање двије за напредним земљама.

С културом и театром као штитом од нестајања се не могу бавити приучени полуписмењаци са једином референцом у каријери а која се зове – полтронерија.

Позориште је све само није то. Оно је и илузија и путоказ.Али и покретач промјена на боље у друштву које могу оваплодити они са знањем. И ставом.

Чврстим, колико и истом таквом радном етиком.

Без тога, тапкаћемо у мјесту а смијаће нам се свако.Онако, иза леђа, управо како ови неталенти, а садашњи директори иза леђа својих ранијих постављача из ДПС-а покушавају склопити пакт са новом влашћу не би ли такви, неостварени купили још један мандат.

И још четири године нас возили уназад по позориштима о којима појма немају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: