Позориште у кући

Док нам се позориште бави политиком, Скупштина нам се поодавно претворила у позориште. Међутим, није ту крај трагикомедији коју живимо, ево тридесет година, тако вјерно да је то за дивљење.

Градоначелник Грбовић („какосеонозваше“ Џојс), направио сцену у Никшићком позоришту, ваљда, ко ће му га знати, трипујући да се ради о политичком митингу а не о премијери представе „Син“.

Вели весели Веселин – шта ме стало до Есхила, кад исти није учлањен у ДПС! И – додаје шериф постиндустријског града у којем је фамозна транзиција са највећим успјехом сахранила сваку фабрику и некадашњи југословенски Манчестер претворила у гробље тешких сировина – пун ми је, море, више тих дасака које живот значе, па ако луде умију боље, нека се батале буколиких и гологузих перформанса и засучу одвећ умјетничке рукаве, те приону на поштен и знојав рад.

Мислим – мисли Грбовић – превише демократије ником није донијело добро, па по логици ствари неће ни нама, нарочито не са одвећ политички анганжованим позориштем, итд. (Колико је, пак, критички према политици овдашње позориште настројено, не бих баш о томе, чисто да ме не доживите као вјечито закерало које у театралној оставци Ј Љумовића није видјело знак отпора; можда јес` екс ректора Радмила, мало ли је…)

Не лези враже, како дознајемо, шеснаестог листопада, у уторак, ноћу, и градоначелникова супруга из публике имала гласно штошта приговорити глумцу С Граховцу, током и након представе, закључивши како је глумац био „пијан или…“ погађајте на шта је извјесна мислила.

Домаћин града и његова љепша половина, очигледно театар доживљавају као критичког уљеза који под маском у ствари није друго до антидржавни елемент који нас минира на евроаталантском путу интеграција, чији циљ, према премијеровим позитивним прогнозама, достижемо већ 2025.

Ето, ако је за неку утјеху, еуроскептици и горди брегзитовци никако нису у праву, будући да ће ЕУ преживјети 2020-у, ако ни због чега другог, а оно због ЦГ која – подвуче предсједник – чврсто вјерује у њене високе вриједности.

Грбовић ни туристички не би требао никад да посјети Атину, јер би тамо од силног звиждања и урлања, преконоћ, оштетио гласне жице и трајно промукао, несвјесно алергичан на европски трг гдје је рођена Мисао и идеја Слободе која нас, и овакве какви смо, изједначава са божанством.

(Зар и ти, сине Веселине?)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: