Правда за Месија

Да је Лионел Меси частохлепни лајавац и неваспитани хвалисавац, да је шиљокурански заобадано загледан у сопствени пупак и нешто ниже, да га је потрошила Парис Хилтон или каква слична невољница, да му је име ЛМ10, да је престоничка вуцибатина склона кокаину и Каниђи, да је све оно што није, не би се скупила таква и толика руља за линч против њега. Јер, такав је данашњи свет: агресиван и насилан, усмерен на пробојност, а не на умереност. Такав је, уосталом, и данашњи фудбал. За разлику од света, ногомет, међутим, рђаве особине може преобликовати у врлине; може, рекох, – не мора, нити то тако редовно бива. Зато је фудбал бољи од света.

Али није бољи од Леа Месија. Јер тамо где је фудбал ружан и оличен у блатерима,авеланжима и инима,а увек их је таквих,тамо где фудбал постаје карикатурална слика сажаљења достојних сујетника, разних Пелеа и других лица са лажним исправама и лажним именима,тамо Меси може бити само метом за вежбање публицистичке површности и фахидиотског полузнања.

Није разуме се, Лео Меси био најбољи играч на Светском првенству у Бразилу, баш као што то није био ни Дијего Форлан прошли пут или Фабио Канаваро раније. Али јесте био међу најбољима на том првенству. Не само због пребројаних голова и асистенција, те пошасти преузете из неописиво досадне игре за гледање какав је бејзбол ( а која би сваки смисао изгубила кад не би било тих бројки ) – због тога, нека ми опрости велика америчка нација, бејзбол и није спорт него мешавина игре и вештине – не, дакле, због статистичких података, него због онога што се могло видети на терену, Лео је Меси коначно постао права „банка“, тачно оно чега је на Мундијалу и било тако премало, и због чега је, коначно, и био тако рђав.

Меси је, кажу, изабрао селектора. И добро је учинио: његов је тим стигао у финале Светског првенства. Али, Меси није Марадона већ и стога што се игра променила, и што је – поново! – постала колективни спорт. Марадонин парадокс, између осталога, почива у томе што је неоспорно највећи играч који изневерава дух саме игре: самац на терену, ситни преварант у великој игри, бриљантан дар, све је то величанствено, али игра се зове фудбал и около има још десет момака који нису ту због њега једног, ма како он бриљантан био. Стога Чупко није могао опстајати у Барселони, него ми је био потребан Наполи, место од којег је већи, а не место пред којим су сви понизни.

Када год је имао лопту, а имао је често, много више него у Барселони, где је рефлекс идеје о „лажној деветки“ трајао предуго, Меси је, и ту је сличан Ел Дијегу, имао три или четри противничка играча око себе. Оно што није имао – није имао Троља, Буручагу или Каниђу. Тачније, није их имао увек близу. Ди Марија је прерано несато у акцији, а Игуаин је човек са фрустрацијом; избачен из Реала, управо због тога што није довољно са-играч, он је на Мундијалу ратовао сам. А за то нема довољно шлифа. Маскерано, један од тих пет најбољих на првенству, имао је, пак, превише посла позади.

Другачије речено, Лео Меси жртва је спекталучења и мањка комплементарних талената. Да се отишло у пенале, и да је Аргентина постала првак света, свет би говорио о најбољем играчу свих времена. Свету је потребан или Победник или Пали Анђео, јер свет мисли да је успех мерило лепоте, умећа и дара. А није. Никад било.

пише: Горчин Стојановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: