Правна акробатика Уставног суда Црне Горе

„Устав по коме важе и неуставни закони, јер не постоји начин да се они пониште због своје неуставности, са чисто правног становишта има скоро исту вриједност као нека жеља без обавезне снаге.“ (Ханс Келзен, 1881-1973, аустријски правни филозоф и теоретичар, „отац“ уставног суда)
„…НАТО (је) …само сервисна организација САД… (Милош Земан, 1944, предсједник Чешке Републике, чланице НАТО-а)

Пише: Милан Гајовић

Дана 25. фебруара 2021.године, поднио сам иницијативу за оцјену уставности Закона о потврђивању Сјеверноатлантског уговора и Протокола из Сјеверноатлантски уговор о приступању Грчке и Турске („Службени лист ЦГ – Међународни уговори“, број 4/2017,од 17.маја 2017.године) (у даљем тексту: оспорени Закон). Својим решењем, од 17.новембра 2021.године, Уставни суд Црне Горе (у даљем тексту: Суд) је одбацио иницијативу примјеном члана 37 тачка 4 Закона о Уставном суду Црне Горе.

У решењу је констатовано да „Полазећи од чињенице да је Уставни суд већ одлучивао о уставности оспореног Закона, да се ради о истом правном акту, истим нормативним околностима и да иницијатива не садржи нове разлоге оспоравања у односу на Устав или потврђене и објављене међународне уговоре, Уставни суд је оцијенио да нема разлога за промјену заузетог става“.

Члан 37 тачка 4 Закона о Уставном суду Црне Горе (у даљем тексту: Закон о Уставном суду) гласи:

„Уставни суд ће одбацити…иницијативу…кад:…4) утврди да је већ одлучивао о истој ствари…“

Иако, пропустом законодавца, та норма није довољно прецизна, покушаћу да докажем и да је Уставни суд није правилно примијенио приликом поступања по мојој иницијативи.

Шта је уставноправна ствар?

То је оцјена (утврђивање) уставности закона, или законитости одређеног општег акта или другог прописа из разлога на којима се заснива предлог, иницијатива или други поднесак којим се покреће поступак. Другим ријечима, то је оцјена сагласности одређеног закона са Уставом и потврђеним и објављеним међународним уговорима, те оцјена сагласности „других прописа и општих аката са Уставом и законом“ (члан 36 тачка 2 Закона о Уставном суду). Ради се, дакле, о оцјени основаности разлога из поднеска.

Упоредноправно, цитираћу одговарајуће норме закона Србије и Хрватске којима су прецизније регулисани разлози за одбацивање поднеска за оцјену уставности или законитости. У члану 46. став 1. тачка 8. Закона о Уставном суду Србије, прописано је:

„Уставни суд решењем…одбацује захтев за оцењивање уставности или законитости општег акта о коме је већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднијетих доказа не произилази да има основа за поновно одлучивање.“
Надаље, у члану 32 Уставног закона о Уставном суду Републике Хрватске, стоји:

„Уставни суд ће рјешењем одбацити захтјев, приједлог и уставну тужбу ако није надлежан за одлучивање, ако су неправодобни, и у другим случајевима кад не постоје претпоставке за одлучивање о бити ствари.“

Решење о одбацивању моје иницијативе Суд је образложио тиме што је „на сједници од 30.октобра 2018.године,у предмету U-I бр.14/17 и 18/17, већ оцјењивао уставност оспореног Закона и донио Одлуку којом је одбио предлог за утврђивање његове неуставности“.

Том одлуком Суд је одбио предлог посланика Демократског фронта и Социјалистичке народне партије Црне Горе за утврђивање неуставности оспореног Закона. У предлогу је наведено „да је оспорени Закон, којим се уређује питање употребе Војске у међународним снагама, неуставан, јер није усвојен двотрећинском већином сагласно члану 91 Устава, већ је усвојен већином од укупног броја посланика у актуелном сазиву Скупштине Црне Горе, односно од стране 46 посланика; да није постојала потребна већина за његово усвајање, нити кворум за одржавање сједнице; да оспорени Закон уређује питање употребе јединица Војске Црне Горе у међународним снагама, јер је у члану 5.Сјеверноатлантског уговора, који је потврђен тим Законом, прописано да се „напад на једну чланицу НАТО-а сматра нападом на остале чланице“.“

Међутим, ја сам у својој иницијативи изнио и друге разлоге о неуставности оспореног Закона, тако да је Суд неосновано одбацио моју иницијативу, јер се не ради о „одлучивању у истој ствари“. Наиме ја сам неуставност оспореног Закона засновао на његовој несагласности са Преамбулом и члановима 9, 15 став 1 и 91 Устава. Цитираћу дјелове моје иницијативе:

„…Члан 82 став 1 тачка 17 („Скупштина…потврђује међународне уговоре“) не може бити уставни основ из следећих разлога:

1)У Уставу је направљена јасна разлика између „ступања у међународне организације“ (члан 15 став 2) и „потврђивања међународних уговора“…(члан 82 став 1 тачка 17 Устава). Наиме, у основној (начелној) одредби – члану 15 став 2 прописано је да „Црна Гора може ступати у међународне организације“. Међутим, како чланом 15 став 2 Устава, за разлику од става 3 истог члана („Скупштина одлучује о начину приступања Европској Унији“) није прописана надлежност државног органа за одлучивање о приступању (другим) међународним организацијама, то питање је у надлежности грађана као носилаца суверености (члан 2 став 1 Устава) да, остварујући власт непосредно (члан 2 став 2 Устава), на референдуму одлуче о приступању НАТО пакту.

…ни члан 91 став 1 Устава („Скупштина одлучује већином гласова присутних посланика на сједници на којој присуствује више од половине свих посланика, ако Уставом није другчије одређено“) не може бити уставни основ оспореног Закона из следећих разлога:

1)Оспореним Законом се регулише област одбране, безбједности и војске, а закони којима се уређује та област доносе се већином гласова свих посланика у Скупштини (члан 91 став 2 Устава).

2а) …У члану 3, члану 5 и члану 7 овог (Сјеверноатлантског) Уговора прописана је међусобна помоћ Страна – чланица…То подразумијева и употребу јединица Војске Црне Горе у међународним снагама НАТО пакта.

2б) У члану 91 став 6 Устава, прописано је да Скупштина у првом гласању двотрећинском већином и у другом гласању већином свих посланика…одлучује о законима којима се уређује употреба Војске у међународним снагама.

2в) Из разлога наведених под 2а и 2б неспорно се закључује да би се, неуставно, примјењивао строжији поступак за доношење закона о употреби Војске Црне Горе у међународним снагама НАТО пакта, него за доношење оспореног Закона о приступању самом Пакту. Неуставност постоји зато што (је)… чланство у НАТО пакту…правни основ за доношење одговарајућег акта Скупштине о употреби Војске…

НАТО пакт је агресивна војна организација која је својим „хуманитарним“ интервенцијама, без претходне сагласности Савјета безбједности Уједињених нација (у Савезној Републици Југославији…Либији, Ираку, Авганистану и другдје широм планете) вршила чин агресије (највећи међународни злочин – злочин против мира) и ратне злочине, прије свега, против цивилног становништва, грубо кршећи међународно право и Повељу (УН).

„Хуманитарне“ интервенције (акти агресије) НАТО пакта противне су Повељи. Прецизније казано, нијесу у сагласности, како са чланом 2 став 1 тачка 1 (суверена једнакост држава-чланица), тачком 3 (мирно решавање спорова) и тачком 7 (уздржавање од пријетње или употребе силе против територијалног интегритета и независности сваке државе) Повеље, тако ни са главом VII Повеље (Акције у случају пријетње миру, повреде мира и аката агресије) у којој је прописано да само Савјет безбједности УН утврђује да ли је угрожен међународни мир, те одређује и примјењује мјере за одржавање и успостављање међународног мира и безбједности.

НАТО пакт својим „хуманитарним“ интервенцијама (актима агресије) није само прекршио Повељу, него и сопствени Сјеверноатлантски уговор (члан 1 – решавање међународних спорова мирним путем и уздржавање од пријетње или употребе силе и члан 7 – потврђивање права и обавеза Страна (чланица НАТО пакта) по Повељи и потврђивање примарне одговорности Савјета безбједности УН за одржавање међународног мира и безбједности)…

Надаље, НАТО пакт (19 његових чланица) је, 1999.године, извршио агресију на СРЈ (Црну Гору и Србију) која је за 78 дана узроковала више од 3600 жртава (мртвих и рањених) и огромну материјалну штету која се процјењује на преко 100 милијарди долара. Током агресије, НАТО пакт је (са 10-17 пројектила) починио и ужасан злочин против цивилног становништва у Мурину, 30.04.1999.године. На мосту у том, мјесту убијено је шест недужних грађана, од којих троје дјеце.
Такође, НАТО пакт је „сијао“ и (забрањене) касетне бомбе са осиромашеним уранијумом, између осталог, и по полуострву Арза, на Луштици, у Боки Которској…

О циљевима и бескрупулозности учесника агресије НАТО пакта на СРЈ сликовито говоре и изјаве америчког генерала Мајкла Шорта (команданта ваздухопловних снага НАТО-а), дате током агресије:

„Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух…Ако немамо стомаке за колатералну штету и немамо стомаке за ненамјерни губитак цивила, онда ћемо престати да постојимо као Савез.“
Командант авијације у НАТО пакту је у току агресије на СРЈ изјавио:

„Авијација је добила наређење да уништи живот у Србији!“
Из претходно наведених разлога, оспорени Закон је неуставан и зато што приступање Црне Горе НАТО пакту, као међународној организацији која вршењем аката агресије и чињењем ратних злочина не поштује ни Повељу ни сопствени Сјеверноатлантски уговор, није у сагласности са Преамбулом Устава („Полазећи од…привржености равноправној сарадњи са другим народима и државама…“), те са чланом 9 Устава којим је прописано да Повеља има примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењује…и са чланом 15 став 1 Устава („Црна Гора, на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама, регионалним и међународним организацијама.“)

Из тих разлога, јасно и недвосмислено произилази да Суд није већ „одлучивао у истој ствари“, те да је моја иницијатива неосновано одбачена.

У образложењу одлуке о одбијању предлога посланика ДФ-а и СНП-а, Суд је, правном акробатиком, констатовао да како „Уставом није посебно (другчије) прописана већина гласова посланика за доношење закона о потврђивању међународног уговора, Уставни суд је утврдио да је за оцјену формалне уставности оспореног Закона, непосредно мјеродавна одредба члана 91 став 1 Устава, којом је одређено да Скупштина одлучује већином гласова присутних посланика, на сједници којој присуствује више од половине свих посланика“, и да је за оспорени Закон гласало 46 посланика.

Суд је намјерно пренебрегао чињеницу да је доношењем оспореног Закона, Сјеверноатлантски уговор, којим се уређују „одбрана и безбједности (и) војска“, у законској форми, постао саставни дио унутрашњег правног поретка Црне Горе. Из тог разлога, оспорени Закон се могао донијети само на основу члана 91 став 2 Устава. Без утицаја је чињеница да је за оспорени Закон гласала већина укупног броја посланика, јер Суд оцјењује и формалну уставност закона, односно уставност поступка његовог доношења. А из простог увида у „Службени лист ЦГ – Међународни уговори“, број 4/2017, јасно произилази да је оспорени Закон донијет на основу члана 91 став 1 Устава.

У тачки 7. Решења о одбацивању мог поднеска наведено је да „указивање подносиоца иницијативе да је оспорени Закон неуставан „зато што је приступање Црне Горе НАТО пакту супротно (…) одредбама члана 9 и члана 15 став 1 Устава“, Уставни суд је оцијенио неоснованим, јер те одредбе, по налажењу Уставног суда, нијесу релевантне за доношење закона којим се потврђује међународни уговор, с обзиром на то да се тим одредбама уређује правни поредак Црне Горе, односно однос Црне Горе са другим државама, регионалним и међународним организацијама, а не поступак доношења закона којим се потврђује међународни уговор.“

И ово је правна акробатика Суда, који је овим признао да се упустио у меритум ствари, односно да је испитивао разлоге иницијативе о којима раније није одлучивао. Тиме је прекршио Закон о Уставном суду, јер је био дужан да решењем покрене поступак (члан 49 став 1 тачка 1), оцијени нове разлоге наведене у иницијативи и својом одлуком утврди неуставност оспореног Закона (члан 48 став 1 тачка 1) или одбије поднесак за утврђивање неуставности (члан 48 став 1 тачка 9) .

Оспореним Законом Црна Гора је ступила у НАТО пакт, злочиначку међународну организацију која је сијала и сије смрт и над нашим главама и широм свијета. Зато је Суд био дужан да утврди (констатује) неуставност ступања, имајући у виду и очити, претходно описани, карактер НАТО-а, као агресивне и терористичке међународне организације, што није у сагласности, како са Повељом УН и самим Сјеверноатлантским уговором, тако ни са Преамбулом и члановима 9 и 15 став 1 Устава.

Да закључимо: Суд је, приликом оцјене оспореног Закона, поступао не као „чувар устава“ (Ханс Келзен), већ као политичка испостава ДПС-а и других пронатовских партија

Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: