„Право је у сили“!

Пише: Јован Лакићевић

Коме се ми, заправо, обраћамо кад се позивамо у заштити суверенитета на одавно упокојено међународно право?

Случај КОСМЕТа и случај Донбаса су суштински – неупоредиви!

У вријеме кад је на свјетској политичкој сцени, умјесто заборављеног међународног права, на снази ПРАВО СИЛЕ (из Протокола сионских мудраца!), готово гротескно ми звучи упорно позивање неких наших политичара на нешто чега одавно нема! И коме је то упорно калимеро – кмечање упућено?

Последњих деценија тзв међународно право је, у многим варијантама, небројено пута погажено, дакле – не само у случају комадања Србије. Али, Србија је, ваљда, једина земља од 193 чланице УН, која са разних трибина вапи за повратком нечега што је бесповратно напуштено! И са обавезном фуснотом да „једино тако можемо рачунати на повратак КОСМЕТа матици Србији… „

Не знам само коме су ти бесмислени вапаји упућени. Надам се да нијесу Удрженом Западу, који је покушао да нам за сва времена ампутира Косово. Да се, можда, не сажале и не врате међународном праву? Претпостављам да се не обраћамо Руској федерацији, против које смо гласали већ више пута због „агресије“ на Украјину? А све „из принципијелних разлога“.

Пожурили смо да се међу првима изјаснимо, а да нас за то нико није питао, како нећемо признати управо завршене референдуме у Донбасу за припајање мајци Русији!

Обраћамо ли се ми то непостојећој тзв Међународној заједници у данима када је ова синтагма потпуно обесмишљена? Или, можда, организацији Уједињених нација, која већ деценијама не служи сврси због које је и основана? И која је, због сулуде намјере Атлантиста да избаце РФ из Савјета безбједности, пред распадом!

Не знам, одиста, чему служе и коме су упућена та наша бескрајна папагајска понављана о „заштити суверенитета“ уз помоћ међународног права?

Мислим да је било сасвим довољно позивања на међународно право предсједника Србије Александра Вучића у Уједињеним нацијама, да подсјети актуелне лицемјерне и аморалне политичаре да им је то кључни аргумент у „сукобу“ РФ и Украјине, а да је у случају Србије оно бесрамно погажено.

Иначе, ова два случаја су, ипак, неупоредива. Русија је овом војно интервенцијом узела оно што јој је исконски припадало, штитећи, притом, и десетак милиона својих суграђана, који су пуних осам година били изложени невиђеној, скандалозној тортури и злочиначкој пресури кијевског неонацистичког режима, по инструкцијама Удруженог Запада. И то је завршена прича.

Што се, пак Србије тиче, околности су посве другачије.

Од ње је удружени Запад, коме и даље „безусловно стремимо“, уз несебичну „помоћ“ разних агентура, привремено ампутирао нешто што се са много разлога зове – срце Србије, српско Косово! И, за разлику од нас, тужних Срба, знали су веома добро шта нам отимају!

Било је то у функцији давнашњег германског и англосаксонског наума, не само о разбијању српског корпуса, него о потпуном затирању српоског имена и сјемена на Балкану. И Православља, дабоме.

Дакле, благо речено, неукусно је поређење ова два „случаја“, не само из „принципијелних“, него из – фактичких разлога! Манимо се, забога, више таквих „аргумената“.

И, да будемо, начисто, драга моја српска браћо: нико нам неће вратити Косово, сем нас самих, уз помоћ „једнородне и једновјерне руске браће“, како би својевремено рекао Свети Петар Цетињски!

Управо нам због тога Атлантисти (сатанисти) пријете новим казнама уколико не уведемо санкције Русији, како би у том, не дао Бог случају, лакше заувијек , без руске помоћи Србији, одвојили Косово! Рекао сам већ на овом Порталу да су ове двије работе у систему „спојених судова“.

О томе би ваљало размишљати кад смо на прагу неких значајних, а можда и судбоносних одлука које се тичу српске будућности!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: