Право лице великог броја политичара остаће за вијек вјекова закључано у партијским канцеларијама

Пише: Јово Пејовић 

У коментару анонимног грађанина на једну од мојих посљедњих колумни између осталог постављено ми је сљедеће питање:“Ниједна партија нема програм за унапређење и оздрављење друштва. Њихова активност се углавном састоји у освајању и одржавању на власти. То је легално и легитимно, али не може бити све. Нико нема програм за велике проблеме који су захватили све поре друштва: морал, поштење, образовање, васпитање, здрава породица, дрога, разне пошасти, промјена пола и сл. Ревитализација села и цијеле државе. Како ви видите те задатке политичких партија?

Односно, која друштвена снага би морала да се о томе брине?” Овако комплексно питање захтијева и комплексан одговор који са собом носи не само добро познавање функционисања политичких партија већ и укупних прилика у држави зашто ја нијесам права адреса. Но, моја скромна сазнања говоре да сви велики проблеми који су захватили наше друштво и постали начином живота великог броја грађана су међусобно повезани и захтијевају координисану активност свих чинилаца друштва на ревитализацији укупног стања у држави и преиспитивању бројних одлука које су биле или су још увијек у функцији дневне политике или страног фактора, а којима се деградирају све оне вриједности које једно друштво чине моралним. Тај задатак неће бити нимало лак имајући на уму степен ерозије друшва на којем је бивша власт градила своју моћ. Програми дугогодишњих политичких партија су стари колико и партије. Сегменти тих програма су истакнути само у назнакама, а нових не нуде рјешења која уливају наду да ће се раскинути са старом праксом. Скоро да нема партије која се на својим органима озбиљније бави програмским задацима, нити су они настали као резултат широке јавне расправе унутар чланства. Све се своди на кадровску политику, која се одвија унутар ужих страначких форума. Партијски форуми немају снаге да покрећу важна стратешка питања јер они нијесу преставници чланства већ руковоства, тако да су партијске ставове по свим важним питањима узурпирали лидери партија и ужи кабинети који сами одређују циљеве и проритете без значајнијег утицаја чланства.

У једном броју партија и даље из сјенке управљају бивши лидери, што потврђују чињенице да су и нова кадровска рјешења под њиховом контролом. Зато су све промјене у Црној Гори резултат тренутне, а не дугоручне политике које су првенствено у функцији гашења пожара, а не стратешког развоја. Тако се и све подјеле унутар партија, коалиција, савеза па и Владе заснивају на кадровским, а не стратешким рјешењима.
Право лице великог броја политичара остаће за вијек вјекова закључано у партијским канцеларијама, салама за састанке и другим мјестима договарања и одлучивања далеко од очију јавности. Без праве слике са ових мјеста истина о њима није потпуна, напротив, она би била негативна и код оних који су стицали симпатије народа управо зато што су многи детаљи из њиховог живота и поступци приликом доношења важних одлука остали недоступни јавности. Сви они политичари који су на вријеме указивали куда плови овај брод или више нијесу међу живима или су на маргинама. Борба за фотеље унутар партија је много прљавија од оне која се води између коалиционих партнера или између власти и опозиције. Некад се та борба завршава трулим компромисима, али чешће разлазима. Кроз тридесетогодишњу борбу са режимом Мила Ђукановића, неко је ризиковао све, а неко ништа. Чак напротив, за неке је опозициона фотеља која са собом носи бројне бенефите била и те како удобна и загарантована, за разлику од оних који ни у режиму, али ни у сопственим партијама нијесу имали ни минимум могућности да остваре било какву егзистенцију за себе и своју породицу. У политичким партијама се све подређује борби за власт, а мрвице усмјеравају ка одређеним циљним групама од којих се очекује глас на изборима. Да је то тако, довољно је завирити у имовинске картоне и некретнине које су стекли неки лидери политичких патрија и високи државни функционери на којима им могу позавидјети и најмоћнији свјетски тајкуни, али и видјети колико су бринули о својим, а колико о интересима народа.
У ревитализацију друштва се не може ићи са истим кадровима јер док су људи исти и вријеме је исто. Ревитализација тражи и људе и вријеме, али и програме око којих ће се окупити све здраве снаге у држави, а што подразумијева јасне циљеве и задатке како на оздрављењу тако и на изградњи новог система вриједности. Да би у томе успјели, политичке партије и све сегменте друштва и државе треба ослободити од свих појава које успоравају ревитализацију друштва. Тих појава има и биће на претек у свим сферама друштва, негдје мање, негдје више, али их има толико да ћемо их тешко искоријенити без здравих снага на челу свих институција и мјеста одлучивања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: