Празна села и гробови без имена

Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен.

У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге половине 19. века само увећавао, па ће их почетком 20. века бити преко три хиљаде. А онда ће доћи Други светски рат и први крвави август за народ овог краја – само 1941. године. Најмасовнији усташки злочин над српским становништвом десио се, симболике ради, 5. августа 1941. на Крушковачи, ували изнад села, кад је убијено 907 невиних људи.

Тако је остало забележено на данас срушеном споменику. Дивосело ће у Другом светском рату изгубити две трећине становништва. Неће се, нажалост, много о томе причати ни после завршетка истог. Ја у детињству први пут чујем о Дивоселу као селу где се одржавају чувене личе оке, па онда замишљам то бацање камена са рамена, надвлачење конопца и остале старе сеоске спортове, али ме никада нису повели. После је ускоро почео још један рат и ком је више било и до ока, игара и било чега. Чувај живу главу док је на раменима.

У школу код нас у Кореницу ускоро долазе деца из Дивосела, које се нашло на линији разграничења, и треба ли рећи под заштитом снага Унпрофора. То селу неће много помоћи, јер ће у септембру ‘93, у акцији тзв. Медачки џеп, бити потпуно запаљено, а 36 цивила сурово убијено. Од тога, 26 њих било је старије од 60 година, а међу њима и 17 жена. Уз Дивосело исту судбину доживела су и околна села Читлук и Почитељ. Тих дана септембра ‘93. се донекле и сећам, деца из Дивосела су била тужна и страховала за своје. Памтим како долазе ружне и тужне вести и знам да ме је посебно потресла судбина једне баке од 84 године.

Звала се Босиљка Бјеговић, убијена је на прагу своје куће и била је слепа. „Бар није вид‌јела убице“, рекао је тад један мој стари комшија забринут шта ће бити са свима нама, а мени су се те речи из неког разлога заувек урезале у памћење. Је л‘ смрт лакша кад је не видиш? Одавно су се многи наши стари преселили иза облака, срећом, ма како то чудно звучало – неки и на време да не виде да се историја у нашим крајевима као усуд поновила и да ће им деца и унуци завршити далеко од родне груде. Је л‘ то зато што тешка прошлост никад није распетљана до краја, што многи кривци на слободи у својим овоземаљским животима остадоше невини? То не знам, а ко ће га и знати како је са друге стране космоса. И има ли смрт уопште лице и је л‘ стварно лакше кад је не видиш? А ни ја не верујем да ћу икада у свом животу видети Дивосело у ком сад ионако више никог нема и ништа сем гробова нема.

Познајем дивну особу пореклом из тога села, данас колегиницу новинарку Ђурђицу Драгаш Вуковљак, која се као и њена рођена сестра, са којом ћу ићи неко време и у коренички разред, на неки начин случајно родила, с обзиром на то да су у том масовном злочину на Крушковачи 1941. пуким случајем преживели њени баба и деда, али су тад остали без старије ћерке и сина. Њен отац ће се родити после рата 1946. године. Написала је нешто најпотресније што сам читала у последње време – збирку песама „Јер… ми смо иста крв“.

Нађите и прочитајте ову књигу, она је ода свим страдалима, не само у нашем личком крају, већ свуда где је проливена невина крв. А нема где је нема, велика је мапа НДХ била. Нажалост, и после. Пролила се и у Вариводама 28. септембра 1995, након престанка војних сукоба убијено је деветоро Срба од 55 до 85 година. Нема места без страдалих и заправо човек више не зна које жртве више боле и можемо ли ми њима свима да се одужимо и да их достојанствено поменемо, а признали или не, за заборав, поготово оних из Другог светског рата и сами смо криви. Пролази живот, неумитно је.

Зато се дубоко дивим сваком ко покушава да жртве и њихове судбине отргне од заборава. Познајемо се већ неколико година и почаствована сам што ми је пријатељ један велики човек. Он се зове Саво Штрбац и оснивач је и директор документационо-информационог центра „Веритас“. Сви Крајишници добро знају ко је. И ја сам мислила да знам јер сам много пута сведочила ономе што ради, посебно на терену и колико се труди да наше последње страдање отргне од заборава; да пронађе и идентификује све жртве и нестале, а много их је још; да помогне сваком ком може, али тек недавно кад ме замолио да напишем нешто, осврт, рецензију ускоро његове нове књиге – и то само о оном шта је радио у неком скорашњем периоду – ја схватам да ћу као ретко кад имати трему пред белим папиром. Несагледив је његов труд и рад. Част ми је и надам се да ћу оправдати указано поверење.

А бака Босиљка Бјеговић се још увек води као нестала, а прошла је 31 година. Постоје сведочења о њеној смрти, онима који су пуцали на њу, али тела и даље нема. Она је само једно од имена које сам ја запамтила, а Саво зна име сваког несталог. Зна им и породице и бори се и даље да им се открије судбина и да жртве пронађу мир. Да постоји гроб са именом, а да се у опустелим селима бар опет испишу имена на надгробним плочама. Бог га поживио.

Извор: НИН/Јадовно