Празни(к)

Пише: Емило Лабудовић

Сваки народ и свака држава има и памти датуме и догађаје које издваја из тока времена, слави и велича. Неки од њих су то без обзира на вријеме и мијене, истиријске и друштвене, а неке донесе (и однесе) вријеме, историјски тренутак и измијењени однос снага у друштву. Оне прве славе сви, ове друге само побједници. Један од ових других које „слави“ Црна Гора јесте Дан независности.

Онај ко или не зна историју Црне Горе или је познаје површно, помислио би да је ријеч о датуму из најмање прошлог вијека када су се народи и државе углавном ослобађали вјековног ропства великих царевина и стицали независност. Или би, кад би им се рекло колико је „стар“, помислили да је ријеч о некој тек стасалој државици из афричког миљеа а не о старој европској држави која је то била још у осамнаестом вијеку. Дан независности Црне Горе је, дакле, државни празник који је тај статус стекао – декретом. Тако се и „слави“ – половично. Слави се тек четрнаести пут, у атмосфери која, да није затворених продавница и заставица на уличној расвјети, ни по чему не би личила на празничну.

Четрнаест година „славља“ је сувише мало за једну објективну анализу разлога за „славље“, тим прије што перцепција протока времена зависи од угла гледања. Чак и најобјективнији аналитичар времена чији је „сабесједник“ не може да побјегне од онога шта му је то вријеме дало и одузело, од рачуна очекиваног а оствареног, итд. Од осјећаја унутрашње комоције или нелагоде коју сама асоцијација на „празник“ изазива.

Свако одмјеравање политичких снага, а референдум који је породио „празник“ то свакако јесте, подразумијева подјелу на „побједнике“ и „губитнике“. На оне који присвајају право на еуфорију, усхићеност и катарзу, и оне којима је постреферендумско вријеме испуњено осјећањима туге, празнине и неугасиве горчине. Али, скоро деценију и по након свега, све је теже уочити ту разлику. Имао сам и имам међу „побједницима“ пријатеље и, на жалост, у складу са вјечитим српским усудом, и чланове шире породице па, макар донекле, знам њихов доживљај „побједе“. И усуђујем се да кажем да су они можда и већи губитници од мене који сам то формално. Јер, они су добили то о чему су сањали, за шта су се борили, и испоставило се да је, како би то рекла Десанка Максимовић, „љепше било док се чекало“. За разлику од мене и нас, формалних губитника, њихово разочарење је веће зато што се сан који су сањали претворио у јаву пуну кошмара. И да се чувена флоскула ултрацрногорца Ранка Кривокапића „прво држава а онда деократија“, показала мућком. Неки међу њима, и то не велик број, добили су државу а многи – празну љуштуру у којој воња на неслободу, корупцију, криминал, пљачку, мржњу, сукобе, сиромаштво… Краће речено, лише шачице који су резултат референдума преточили у дебеле жиро – рачуне, велелепне виле, јахте и хотеле, имамо „губитнике“ на обје стране. Једина разлика је што једни свој осјећај губитка самују у тишини док други то чине уз лажни и кисели осмијех, уз лепршање застава, звуке фанфара и сирена и ко за који пут емитовани побједнички снимак са Трга.

Али, гора и од самог осјећаја губитка, колико год он био реалан или иреалан, јесте својеврсна апатија која се, попут короне, шири и залази у све поре и слојеве друштва. Тај осјећај, који се у свом коначном исказу приближава безнађу, доводи до скоро фаталистичког мирења са постојећим и одсуства било какве озбиљније воље и консензуса да се нешто мијења. Тако смо, изгледа, и једни и други, стигли у стање духа, у зону сивила и моралне просјечности, када нас више ништа не може изненадити и зачудити.

Ипак, и након четрнаест година остаје дилема шта се то десило у генетском ланцу Црногораца да се роди генерација спремна да се одрекне свега, па и саме себе? Није ријеч о самосталности, бар не оној суштинској, јер Црна Гора је у много чему и у заједничкој држави била самостална. Ријеч је о томе како је могуће да једна те иста генерација прође амплитуду политичке, етничке, националне, вјерске и моралне самоидентификације од једног до њеног другог краја? Од стопостотних Срба до стоједан посто Црногораца, од комуниста до хипернационалиста, од атеиста до заклетих вјерника и утемељивача нове Цркве… Мораћемо као народ и као људи, с обје стране „празника“, да се погледамо у објективно огледало историје (не Живково, Шербово и Папићево) не очекујући да нам шапне како смо најљепши на свијету. Да се преиспитамо гдје смо се то изгубили у катакомбама времена и гдје смо то, не препозајући путоказе које су нам оставили преци, скренули са вјековног пута. Само искрени одговори на та питања могу да помогну у разрјешавању мистерије зашто се Црној Гори, ево већ два вијека, не дешава грађанска слобода, слобода нас самих, достојна свих оних крвавих ослобађања од других? Хоће ли се коначно десити да Црна Гора, која је у два вијека свега два пута промијенила власт, учини то као и сви цивилизовани народи у XXI вијеку? Укључујући и оне из срца Африке. И да одгонетнемо је ли ово „ослобођење“ било вриједно душе коју смо продали ђаволу.

Празник је, четрнаести, а све је исто као и претходних година. Исте почасне салве, исти таламбаси, исте емисије и написи и… исти господар који је, независтан од свега, зајахао на „независност“ па мамуза без одмора и умора.

Празни(к) је, рекох, како коме, а њему и његовима сасвим. Још само да се баци на Ма(јами).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: