Прчањ – Три сореле, Столив

Пише: Милева Лела Алексић

Рана је јесен. Сунчано херцег-новско јутро. Зраци Сунца провирују у моју собу, као срмом везу златовез на мојој постељи. Подсећају ме да треба, креативно, да осмислим овај дан. Али, како? Често у трену доносим неке одлуке. Вирнем кроз прозор, узвратим осмех Сунцу, па се опет враћам постељи која не жели да се лиши моје топлине. Од више могућности, предност дајем путовању. Моје стопе скиталице воде ме до локалног аутобуског стајалишта. Неколико путника се премешта с ноге на ногу, ишчекујући превоз. Крај је лета. Нестала је ужурбаност. Имам утисак да је умор сустигао и људе и град.

Док чекам аутобус, слушам лагану музику из суседног ресторана, један стари шлагер који се уклапа у моје јутрошње жеље: ,,Ја сам скитница, не држи ме место… Више волим ветар, него мирну луку“. Аутобус стиже са малим закашњењем. Овде се нико не љути, опуштеност и некакав чудесан спокој се подразумева. Ваљда и природа одређује нарав човека. И непосредност… Одлучујем се за посету Прчњу. Одавно желим да видим вилу ,,Три сореле“; и то питомо место ушушкано у заливу.

Излазим у Каменарима, ускачем на трајект који ће ме одвести на супротну страну залива, до Лепетана. Не разумем архаични говор ветра који упорно односи моју косу час у лево, час у десно. Док брод сече морску површину,као велике кришке лубенице, брзо правим план, како да проведем време у Прчњу. Ма, одустајем! Нека ме воде тренуци. Искачем са трајекта, осврћем се лево, десно. Нигде нема обележеног аутобуског стајалишта. Стари господин у пролазу ми каже да не бринем. Локални аутобус ,,купи“ путнике, ма где да су застали. Баш волим такву лежерност.

Изван сезоне не саобраћају баш често аутобуси кроз мала места у заливу. Мене то не забрињава. Осматрам околину, скупљајући надахнуће за још једну путописну репортажу. Радујем се сваком житељу питомих приморских места, од којих могу да сазнам по неко аутентично казивање, или искуство. Љубазни возач ме пита где желим да изађем у Прчњу.

-Било где, желим да упознам цело насеље. Данас ми је дан посвећен Прчњу и Столиву.

-Ако не журите, у Столив можете стићи лаганом шетњом, уз море. Сада су та два насеља скоро спојена-добијам информацију за повратак.

-И где год се задесите у повратку, не брините. ,,Покупиће“ Вас, успут, аутобус.

…Прчањ је насеље на обали Боко-которског залива. У Которском архиву помиње се још у тринаестом веку. Завичај је чувених ратника и вештих помораца који су у седамнаестом веку одржавали поштански саобраћај између Цариграда и Венеције.

Прчањ је ризница културно-историјских споменика. На падинама Врмца доминира раскошна црква Рођења Блажене Дјевице Марије. Православна црква у Прчњу посвећена је Светом Петру Цетињском. Према легенди, место су основали бокељски ратници. Из Прчња је Иво Визин кренуо својим бродом на пут око света. Овом чудесном месту, Бог је несебично даровао лепоту. Са Ловћена и Орјена допиру чисти, рески планински ветрови који се укрштају са приморским маестралом у ружу ветрова. Таква клима је веома погодна за лечење многих болести. У овом градићу лечио се и Петар Петровић Његош. Многе избегице из царске Русије, нашле су овде прибежиште у коме су се, после дугог избеглишта, за време октобарске револуције, скрасиле и потражиле исцељење, посебно за болесну децу. Сједињени мириси четинара и метитеранских биљака, шљунковите плажице, мирне увалице, дају Прчњу лепоту, склад и смирену ушушканост.

Овде је све некако бајковито, тихо и мистично. У овом амбијенту, журба је грех. Треба наштимати струне душе и упијати протекло време, историју, легенде… Као да је време заустављено испред овог насеља, утихнуо сав жамор, као да се уморила песма приморске клапе. Усхићена сам. Овде су море и насеље скоро загрљени. Само асфалтни пут дели тај додир између тиркизно-плаве боје воде и старих, посивелих здања, тајновитих и романтичних, која крију многе тајне и многе легенде. Мали пристани, надовезују се један на други.Привезане баркице се њишу на таласима. Лагана музика, допире из ресторана, не реметећи склад природе и човека. Гледам те баркице, подсећају ме на велике колевке које су зањихане, можда руком неке невидљиве нимфе. Поред обале на сваком кораку, постављене су клупе за шетаче и посетиоце. На пучини галебови плешу по свом устаљеном ритму. Шетам лагано, осврћући се час на море, час на стара здања. Журити у овом амбијенту спокоја и склада, лепоте природе и личних импулса, била би непримерена грубост. Очекујем сусрет са здањем ,,Три сореле“ које је најзнаменитији симбол Прчња. Иза благе кривине, појављује се сива палата из петнаестог века, усамљена и помало тужна, нехајна за сва савремена достигнућа, свесна да је баш она властелинка овог питомог места. Погледах у узане прозоре са којих су капале сузе и чежња. Из дана у дан погледи су се прикивали за морску пучину, у никад посусталој нади. Легенда о овом здању говори о три сестре које су биле заљубљене у истог младића. Фиомена, Грацијана и Рина, биле су изузетне лепоте. Судбина се поиграла с њима. Све три су се заљубиле у херцег-новског морнара Јерка. Бирамо ли ми љубав или нас љубав покорава својом надмоћном имагинацијом, замагљеним илузијама? Како су три сестре носиле исту чежњу и исти бол? Да ли су поверавале једна другој раздирућу чежњу и чемер што горчи у души? Јесу ли потурале дланове за сестринске сузе? Јесу ли једна другој плеле косу, бирале хаљине од венецијанске чипке за сусрет са недостојним пустоловом?

Неодлучни морнар се отиснуо на дугу пловидбу са обећањем да ће се оженити са оном, која га буде чекала. Какво кобно обећање. Чекале су све три. Свака са свога прозора, гледала је на море ишчекујући онога кога срце жели. И тако у дугом ишчекивању и узалудној нади пролазили су дани, низале су се године. Срце није желело ни једног другог. Проток времена нагризао је старо здање, чежња и узалудна нада ломиле су срца. А сестре? Када је умрла најстарија, сестре су зазидале њен прозор.

Угасила се једна нада и један бол. Када је умрла друга сестра, преостала сестра је зазидала други прозор. Преостали прозор није имао ко да зазида. Несуђени изабраник никада се није вратио. Три сестре су се удомиле у легенди. Можда је такво жртвовање више од љубави. Траје вечито. А љубав са морнаром би се утопила у мноштву сличних љубави. Ко зна…

Стара вила, из петнаестог века, оставља сетан утисак. Окружена савременим здањима, изгледа напуштено и помало запуштено. Не знам зашто ми је поглед упрт у последњи прозор, који је недавно отворен. Зашто је отворен? Да пусти светлост на последњу тајну или раскрави окамењену сузу. Иза тог прозора патња и чежња су живеле најдуже.

Каква сурова, незаслужена казна…У дворишту израсла трава и коров остављају утисак немара према једном необичном здању. Прелазим стазу, осматрам здање са дистанце.

Заиста, делује мистично и тајновито. Поверовах у легенду о три сореле.

Спуштам се до мале шљунковите плажице. Нигде живе душе. Потапам уморна стопала у реској води. Замахујем стопалима, режући мирну површину воде. Море се својим таласима прикрада до камења у пристану. Само се чује жуборење воде, тихо, уједначено. Можда баш мени жели да открије тајну о једној несрећној љубави. Где је живот зауставио капетана који је изневерио обећање? Да ли је био срећан? Не верујем.

Неке рачуне намири Бог. Док одгонетам многа питања, поглед ми привлачи нестварно лепа бродица на пучини, барка са белим раширеним једрима. Мирује на води, као да се колеба у ком правцу да заплови. Као да је растрзана између две жудње, два пута, два несмираја. Бела једра се истичу у тиркизно-плавој боји мора. Можда је то један од морнара који плови према својој сорели, која га чека у Прчњу. Вероватно… Једна љубав са срећним крајем. Галебови у јату плешу на хорзинту. Понекад се обруше на пучину, са продорним криком. Вероватно слећу да уграбе по неку рибу за свој ручак. Недалеко, у једној увалици, стари морнар фарба чамац нагрижен од соли и од оштрих ветрова. С друге стране залива назиру се старе палате Пераста. Ловћен и Орјен моћно наткриљују романтична насеља уз море, некако заштитнички…Ја и даље бућкам стопала у тиркизно-плавој води, загледана у обрисе пераштанских палата. У торби увек имам папир и оловку. Никада не знам када ће стихови да пронађу пут који из душе води до песме. Пишем у једном даху, не знам ни сама зашто, песму која се зове,, Чвор“. Можда због ужади која везују бродице у пристану, као што нас неке успомене везују у нераскидив чвор. Понесох песму из увалице. Један галеб слете на ивицу пристана.

Гледамо се и ћутимо. Мој, галебе…Када би знао говорити, можда би баш мени поверио најлепшу тајну да је угнездим у мојој песми.

Осврнух се још једном на здање у коме су своје дуго чекање окончале три сореле.

Обећах поновни сусрет. Осмехнух се белој бродици на пучини. Кренух према Столиву.

Идем лагано. Не срећем ни једног пролазника. Туристи су сабрали успомене и вратили се својим домовима. Мештани су данас своје мало место даровали мојој знатижељи.

Ходам уз море, ишчекујући сусрет са Столивом. Иза једне кривине, наслућујем насеље.

Скоро да се додирује са Прчњом. Шта да посетим у Столиву? Сва мала приморска места наликују једно другом. Слушала сам да је обележје Столива шума кестена у којој се крију и древна напуштена здања. Али где је шума? Ипак, неко ће ми рећи. Свраћам у један мини-маркет по информацију.

Столив је, као мало рибарско насеље, настао у четрнаестом веку. Налази се на осмом километру од Котора и на осмом километру од Тивта. Асфалтни пут насеље дели на Доњи и Горњи Столив. Доњи Столив се сав приљубио уз море. Мали пристани, бујно растиње, карактеристични мириси мора и мноштво биљних култура испуњавају овај бајковити простор. Древна, посивела здања су закриљена пузавицама. У двориштима стабла магнолија, камелија, олеандера, ловора ушушкавају сиво-бела здања од камена.

Прозори су закриљени плавим, или зеленим шкурама које штите домове од продора
снажних ветрова са планина.

У Горњи Столив се, непрекидним успоном, стиже у стари маслињак. На једном делу стазе, улази се у столетну шуму кестена. То је јеинствен локалитет. Стабла кестена су огромна у пречнику, не могу се обухватити обема рукама. Време и снажни ветрови су оставили дубоке бразде, на појединим стаблима. Кора је изранављена, али су крошње живе, рађају изнова новим плодовима. У тајновитој шуми чују се само моји кораци и понеки крик галеба који допире с мора. Као крупне сузе, капљу кестени у густу траву.

Распукли, у зеленој љусци, виркају на новооткривени простор у коме су дочекали рађање. У Столиву кестен зову коштањ. Сваке године се одржава манифестација ,,Коштањијада“; на којој вредне домаћице представљају бројне специјалитете спремљене од кестена.

Успињем се каменитом стазом ослушкујући звуке из природе, на тренутак се осврћући да видим колико сам одмакла од мора. Знатижеља ме зове напред, опали кестени као расути ђердани сањају у трави. Желим да се успењем до врха стазе, али ме је помало страх непознатог простора и тајновитости шуме. Слушала сам приче да у шуми расту моје омиљене гљиве, благве, али мислим да се оне беру негде средином лета, да сам закаснила. Знатижеља ме зове напред, у неоткривене шумске одаје, али осећам помало страх. Као да ме иза дебелих стабала кестена посматрају неке мистичне очи.

Шума је увек тајновита. Одлучујем да се вратим. Спуштам се на почетак стазе. Столив је тајанствен. Надам се да ћу у неком наредном доласку открити његове скривене кутке у дубини шуме од кестена.

Лаганим кораком настављам пут уз море. Повремено се осврћем да осмотрим иде ли какав аутобус. Прчањ и Столив остају иза мене. Са друге стране залива бљеска на Сунцу Пераст. Преко пута поглед се спушта на острвца, Госпу од шкрпјела и острво Светога Ђорђа. Сабирам утиске које преносим у овом запису. Иза кривине се чује звук аутобуса.

Пренух се. Време је да напустим месташца у заливу. Препуна утисака, вратих се у Лепетане, укрцах се на трајект. Херцег Нови ме је дочекао знатижељан, али самоуверен, знајући да је неприкосновени господар мора. Нисам му рекла колико га волим. Дом моје душе све зна.

Питома месташца у заливу су гостољубива и тајновита. Не размећу се бљештавилом, монументалношћу, великим догађајима. Откривају се само искреним душама које умеју да их упију у поглед и да их заробе својом душом. Дарују све што је аутентично, својствено, необично… С поверењем. Испраћају са даровима сабраним у бошчи извезеној златним сунчаним нитима у којој тихују легенде, митови, по неки кестен, цвет богумиле, листић ловора. На растанку се осмехују и ћуте. Знају да су били домаћини вредни поштовања, очекујући поновни сусрет у коме ће нас дочекати са новим даровима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: