Предност домаћег терена

Пише: Мићун Милатовић

Када се данас са међународно релевантне адресе упути пријекор некој европској држави због стања људских права, спонтана асоцијација непогрешиво детектује права „сексуалних мањина“ као примарни локус такве синтагме. Простора за такав пријекор увијек има, јер је концепт људских права сексуалних мањина евидентно уступио мјесто еталону еволуирајућих сексуалних права која се сматрају универзалним људским правима у сфери сексуалности. Како и зашто је идеолошки фокус неолибералног капитализма идеју људских права свео на нормативни калеидоскоп људске сексуалности, посебна је и врло сложена тема.

Питање је, међутим, шта у домену људских права подразумијева корпус сексуалних права?

Најприје, чини се како нити један правни оквир није довољно еластичан да обухвати сва права и слободе која убрзано израстају на темељу либералног схватања сексуалног идентитета, а која се свјетлосном брзином трансформишу у основна људска права. Упркос томе, заштита и промоција ових права постају примарна (спољно)политичка обавеза сваке државе – аспиранта на припадност „кругу цивилизованих држава“. Но, ако се погледају стратешки документи НВО које дјелују као глобални борци за сексуална права и слободе, онда се може рећи да коначног одговора на претходно питање заправо и нема. Узмимо за примјер текст Декларације о сексуалним правима асоцијације ИППФ (International Planned Parenthood Federation), гдје се експлицитно констатује еволутивни принцип сексуалних права. Тако, у преамбули Декларације, ИППФ признаје да је „сексуалност централни аспект људског бића“, „еволуирајући концепт“ а да сексуална права иду и „иза заштите одређених идентитета“. Даље, у четвртом принципу Декларације, каже се како све особе имају право на услове који омогућују остварење пријатне сексуалности, а с обзиром на то да је задовољство унутарњи аспект сексуалности, право на тражење, изражавање или одређење када да се оно доживи – никоме не смије бити ускраћено. Штавише, Принципом 2, могућност уживања наведених права се, у зависности од индивидуалних околности, могу односити и на млађе од 18 година. Читава Декларација просто врви тако фантастичним, скоро мистичним, формулацијама и свака од њих заслужује нарочиту пажњу, што ипак остављамо за неку другу прилику.  Дакле, ни сами творци идеологије сексуалних права не могу да антиципирају смјер њихове експанзије, чак ни у погледу старосне границе субјеката ових права.

Извјесно је пак, да погрешно јавно очитовање по том питању, по неписаном правилу, доноси стигму „хомофобије“, што је у контексту либералне демократије равно првородном гријеху који собом повлачи осуду на грађанску смрт. А „погрешан“ је, по свој прилици, сваки исказ који стубоком не прихвата (за)дати нормативни и идеолошки концепт. Управо је руска званична политика својим резолутним одбијањем наметнутог обрасца, дошла на рђав глас, и то због закона који је у широј јавности препознат као закон који „забрањује хомосексуалну пропаганду“ међу малољетницима. Закон, у најкраћем, под пријетњом новчаних и затворских казни, како домаћим, тако и страним држављанима, медијима и организацијама, забрањује промовисање нетрадиционалне сексуалне оријентације. Овом прохибитивном мјером, Русија је импостирала читав „пакет аранжман“ који Запад диљем планете дистрибуира под етикетом сексуалних права. Русија је тако одбила позив да буде гост на домаћем терену. Адекватна реакција „свјетског домаћина“, дабоме, није изостала.

Наиме, од тренутка када јој је повјерена улога домаћина Свјетског фудбалског првенства, Русија се суочила са покушајима одређених међународних адреса да од ње одузму организацију те најзначајније фудбалске смотре. Посљедњи, у дугом низу, покушаја међународне изолације Русије била је афера „Скрипаљ“. Импотентну малициозност тог замешатељства најбоље илуструје недотупавна компарација Бориса Џонсона, који је Мундијал у Русији упоредио са Олимпијским играма у нацистичкој Њемачкој. Премда, у коначном, није уродила жељеним плодом, вишегодишња негативна кампања довела је до бојкота СП од стране западних лидера, али и оставила трага на актуелни доживљај Русије код обичног свијета. Индикативна је у том смислу велика анкета „Трендови у Њемачкој“, института за истраживање јавног мнијења Инфратест-димап. Како преноси Дојче веле, чак 42% Њемаца сматра да је због стања људских права у Русији одлука да се организација Свјетског фудбалског првенства додијели тој земљи – погрешна. На другој страни, 45% њих сматра да је то исправна одлука. Но, проценти су мање индикативни од самог питања, које сугерише да се било какво глобално признање и афирмација Русије, може легитимно проблематизовати. И то, како се види, управо због утиска који су анкетирани стекли о тамошњем „стању људских права“.

Но, није први ни посљедњи пут  да се људска права и организација планетарних спортских догађаја тако тијесно преплићу. Семјуел Хантигтон у свом ноторном дјелу „Сукоб цивилизација“, наводи како је својевремено одбијање Кине да у Уједињеним нацијама подржи америчку декларацију о правима жена довело до реципрочне мјере САД, које су блокирале кинеску номинацију за организацију Олимпијских игара 2000. године. Умјесто, већ виђеног домаћина, Пекинга, организацију ОИ тада је добио Сиднеј. Све ово говори да у геополитичкој арени постоји перманентна идеолошко-пропагандна конфронтација великих сила око контроле тржишта симболичког капитала, при чему се људска права и спорт, појављују као врло вриједне валуте. Кулминација је услиједила ових дана, одлуком САД да се повуку из Савјета за људска права УН, под изговором да је тај механизам недјелотворан. У стварности, ријеч је о намјери САД да у том, за њих круцијално важном идеолошком пољу, задрже свој ексклузивни примат, чиме се отвара могућност спровођења унилатералне политике, као у оно вријеме када су САД биле једина глобална суперсила.  Остаје да се види да ли је такав акт увод у реализацију конкретног плана ширих размјера, који подразумијева акцију дисциплиновања „одметнутих држава“(Rogue state). Или је неко само љут јер се потврђује да када „игра на свом терену“, Русија остаје непобједива. Чак и у фудбалу!

Глоса 1:   Руски закон под пријетњом новчаних и затворских казни, домаћим и страним држављанима, медијима и организацијама, забрањује промовисање нетрадиционалне сексуалне оријентације

Глоса 2:   Када „игра на свом терену“, Русија остаје непобједива! Чак и у фудбалу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: