Предраг Ражнатовић: Неподношљива лакоћа трпљења понижења

Пише: Предраг Ражнатовић

Политичар европске државе, чланице Европске уније, која је у двадесетом вијеку „ријешила српско питање“, успио се етаблирати у сам врх бриселске администрације. Са тако високе политичке позиције је добио могућност да одређује судбину малог Монтенегра чији је вишедеценијски владар, вактиле замрзио шах због заставе његове лијепе домовине. Знаменити дипломата Пицула је опростио некадашњем владару Црне Горе индигнацију према шаховници, опростио му је одбрану опкољених војника у касарнама ЈНА, па и причу о страдању Дубровника. Све је опроштено зарад заједничког вишег циља – решења српског питања. У ударном термину ТВ дневника Црне Горе тај дипломата указује ко све не би требало да буде у Влади славнога Монтенегра. Наравно, у тој влади нема мјеста за партије чији су гласачи припадници народа који са својим православљем представљају проблем или еуфемистички речено – представљају „питање“.

Но, ипак, компликована и уморна бриселска администрација није ни издалека опасна као њен ментор и старјешина са друге стране Атлантика. Најмоћнија сила свијета послала је малом али стратешки важном Монтенегру дипломату са однекуд познатим презименом. Хоћу да кажем, да њега као дипломату знамо још од деведесетих година прошлог вијека. Вратио се на мјесто, које је ономад „лијепо усрећио“, и јасно рекао који то народни представници не могу бити партнери сили коју представља. Истина је да од формирања прве демократске владе у Црној Гори, ова најмоћнија држава на свијету има пресудан утицај у њеном раду, а да будемо и објективни, без дозволе ове силе стари режим не би могао ни да буде смијењен. Влада од самог почетка није имала шансу за достизање великих домета. Њен премијер је неискусан у политици, а рачунао да ће својим гестовима добре воље у интересу јединства наићи на истовјетно понашање партнера у влади. Почело је поништењем неприхватљивог закона којим се отимају православне светиње. Морало се заузврат угађати србомрзачком амалгаму у новоформираној власти. Тако се пристало на доношење резолуције о Сребреници, а премијер је на бруталан начин смијенио свог министра Љепосавића. Потом се премијер релативно брзо нашао у сред завјере која се манифестовала развојем гнусног, али, на срећу, пропалог плана да се православни народ унизи спречавањем хиротоније владике на Цетињу. Полетни премијеров партнер уједно и потпредсједник Владе није тада дозволио смјену министра полиције – који је очито у завјери учествовао. Абазовић је јасно и дрско показао да мали број мандата УРЕ не значи да он није најјачи фактор у Влади, поготово ако су уз њега стране силе и одлучујући гласови посланика до броја 41 у парламенту.

Премијер је на почетку мандата снагу покушао показати повишеним тоном и пријетњама просветним радницима чији је тадашњи незванични представник синдиката (тада није био изабрани предсједник) несмотрено и непаметно најавио штрајк. Моћ је перманентно демонстрирао и његов министар финансија, сада већ предложен за потпредсједника Владе. Он је попут јунака филмова, руководиоца фирми са Волстрита, смијенио (и ово је еуфемизам) Александра Дамјановића. Због увреде премијера смијењена је и Марина Јочић из Националних паркова. Но, министар полиције је остао недодирљив. Није било „снаге“ за потписивање „Темељног уговора“ са Српском Православном Црквом. По свој прилици неће бити ни пописа. Бирачки спискови нису прочишћени. Медији крећу у нову антисрпску хистерију, заједно са такозваним невладиним сектором. Влада преко својих театралних министара (економије и финансија) који личе на младе јапије из 80-их, обећава повећање плата и нуди програм „Европа сад“. Њихов амбициозан пројекат је угрозио бескрупулозни амерички дипломата . Са лакоћом, попут „притиска на тастер“ је активирао полетног потпредсједника Абазовића и додатно закувао опасну кашу, коју сада ваља покусати. Влада се нашла на отвореном простору и у грозној клопци. Исход је неизвјестан. Лично бих волио да и поред свих околности остане до краја мандата.

УРА је свакако била последња маска која је могла да сакрије суштински и најопаснији проблем Црне Горе, и зато пад ове „гумене маске“ изазива толику зебњу на свим нивоима. Сада се у потпуности показује болна истина – Грађанско друштво у Црној Гори није могуће успоставити! УРА је само посљедњи доказ да је таква конструкција немогућа.

Могуће је само привремено и провидно глуматање које су упражњавали лидери попут Ђукановића, Пајовића, а до сада и Абазовић. Партије попут СДП-а, па и Либералног савеза нису никад ни криле јак национални идентитет. Да би добили патину грађанске орјентације и пребродили пријетње суровог Западног свијета, Срби су улазили у мучну игру без икаквих шанси на успјех. Њихове странке су мијењале имена, грбове, а нове странке су симболе и заставе бојали у црвену и жуту боју доказујући лојалност Црној Гори и европском путу. Не треба и не смије им се замјерати због тих поступака. То је била једина опција. Nihil novi sub sole. Давно је један љетописац записао „у понижењу дубоком стојимо, гоњени силом куда нећемо“. Поучна је и судбина Новака Ђоковића који као појединац и поред труда да буде отворен и добронамјеран према западном свијету, од почетка трпи неправде и дијели судбину свог малог народа, којег се није одрекао.

Срби у овој ситуацији морају бити мудри и трпељиви. Не смију се ни јуначити јер је на њих кренуо нови снажан удар. Постоји могућност да Црна Гора због своје незнатности по броју становника, али изузетно значајног геостратешког положаја буде примљена у Европску унију. Треба бити спреман, па би и тада требало имати јасну представу, сагледавати реалност и имати свијест, да ће сваки грађански концепт уређења наших односа резултирати новим стресовима и тежити ка асимилацији – односно геноцидном „решавању српског питања“. Грађански концепт подразумијева агресивни атеизам, сузбијање православља, свођење Срба на што мањи број, брисање националне одреднице из пописа.

Оно што би требало да забрине све становнике Црне Горе је историјско искуство које говори да овакав расцјеп у једном народу није реверзибилан процес. Ђукановић је довршио давно отпочети злочиначки подухват. Успио је подијелити сложне фамилије, добре пријатеље, па чак и рођену браћу. Формирана су два непријатељска народа и овакви сукоби се нажалост завршавају ратом! Ако не у овој онда у некој од наредних генерација. Уколико постоји и зрно разума – у шта сумњам – треба покушати да се нађе modus vivendi. Морали би некако живјети једни поред других и очувати мир. Срби признају независну Црну Гору, али се свог језика, Цркве и прошлости не могу одрећи. Као одговоран човјек и родитељ сматрам и упозоравам – да је боље, чак, да живимо подијељени на одвојеним територијама у Црној Гори него да отпочне грађански сукоб. Да смо брзи и спремни на зло показала су времена од 1941. до 1945. и 1948. године. Што је наjгоре, окидач за почетак сукоба је – као и раније – ван Црне Горе.

Нека је Бог на помоћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: