Представа ЦНП-а „Смрт и дјевојка“, или позорични пројекат којим се наш национални театар може поносити

Пише: Драган Копривица

Да се у поплави осредњих представа ЦНП-а, уз парадирање надобудних
редитеља са стране и уз харчење пара, може без уобичајене медијске помпе
појавити и представа која, као домаћи производ задовољава највише умјетничке критеријуме, најбољи доказ је комад „Смрт и дјевојка“ по тексту Аријела Дорфмана, у режији искусног црногорског редитеља, Горана Булајића, у изведби феноменалног глумачког камерног састава: Јулије Милачић, Милоша Пејовића и Драгана Јовичића.

Представа је премијерно изведена још 17. априла пригодом свечаног
отварања адаптиране Сцене Студио у ЦНП-у, али живот овог чистог, беспријекорно
урађеног комада траје у чудној сјенци и затишју, можда и дијелећи судбину свих
правих умјетничких остварења за која је увијек требало времена да привуку
пажњу публике и позоришне јавности.

Редитељ Националног театра, Горан Булајић, који иза себе има пребогато
искуство са око шездесет урађених представа, и више снимљених ТВ-драма, овога
пута је одржао прави јавни час из режије, доказујући да је најбоља она режија, која
је свеприсутна, а тако дискретна да се на први поглед и не осјећа током сценских
збивања. Сведеним редитељским рукописом, јасним симболима и метафорама,
почев од зањиханих завјеса на вјетру и опомињућих, злокобних шумова природе,
најавио је катарзична збивања комада у којем се сучељавају жртва и џелат, уз
фино дозиране сукобе, који ниједног трена не прелазе границе добре мјере, а
самом гледаоцу отварају простор за личну емпатију и узимање активног учешћа
у цјелокупном драмском чину. И то на функционалној сцени, што је евидентан
доказ да се врхунске представе могу поставити и уз оскудну сценографију, коју
чине кауч, фотеља, стол и столица, касетофон и огледало, у којем се огледа људски
род питајући се куда иде и гдје су границе људске слободе и хуманости.

Булајић је тако у пракси урушио грандоманске идеје многих редитеља
новог таласа, који сматрају да се спектакуларном сценографијом и сценском
буком и бијесом могу фрапирати савремени позоришни гледаоци. Притом је као искусан редитељ, у крајњем, имао на уму да је аксиом сваког позоришног успјешног чина давање простора Њ. В. глумцу, и да управо глумцу морају бити подређени сви остали параметри заокруженог сценског збивања.

Актери ове психо-триодраме искористили су то на најбољи могући начин, уз катарзична надигравања на отвореној сцени, која ниједног тренутка нијесу била нарушена прелажењем мјере доброг укуса. Редитељ је такође на дјелу показао и да је позориште у својој суштини првенствено својеврсна магија, и да гледалац има пуно право да буде њоме опчињен губећи осјећај за проток времена.

„Смрт и дјевојка“, драма аргентинско-чилеанско-америчког романописца,
драмског писца, есејисте и активисте за људска права, Аријела Дорфмана (1942), пропитује репресивна времена на чилеанском пелцеру, и на било којој неуралгичној тачки свијета, уз страхоте политичких и других прогона у којима је жртва тзв. обични мали човјек чеховске провенијенције у вихорима сукоба са диктатуром. Чиле, као кризно жариште нарушених људских права, земљу која се ни по чему у том контексту не разликује од других, Дорфман је описао кроз драмски заплет о случајном сусрету жртве, Паулине Салас, и џелата, насилника и силоватеља, доктора Роберта Миранде, при чему се писац уз ефекат коинциденције на маестралан начин
чувао од коначних рјешења и судова про ет цонтра, доводећи дијелом у питање чак и саму аутентичност тврдњи монструозног доктора, али и његове жртве, Паулине Салас. Тиме се на успјешан литерарни начин руководио теоријом отвореногдјела дајући за право читаоцу и гледаоцу да понаособ дође до става на којој страни је истина, да ли је у питању сурова, огољена стварност, или је ријеч о психотичним, халуцинантним стањима главне јунакиње у њеном свијету фантазмагорија током посттрауматског периода којем нема краја. 

Колико је многострук и сложен задатак редитеља Булајић је показао и
пажљивим одабиром глумаца, што је такође утицало на највише домете представе.
У триодрами, која се по концепту наизмјенично претварала у дуодраму између
жртве репресивног система, Паулине, са супругом, Херардом Ескобаром, као и
Паулине са џелатом, доктором Мирандом, а затим прелазила у монодраме
исповиједног типа сваког актера појединачно, све је врцало од сјајних глумачких
домета и креација. И то не само двоје глумаца ЦНП-а, Јулије Милачић и Милоша
Пејовића, него исто тако и бриљантног гостујућег глумца, Драгана Јовичића, у
улози доктора Миранде.

Драган Јовичић, босанско-херцеговачки филмски и позоришни ас, познат и из више од тридесет филмова, и ТВ-серија “Поробџије”, “Коже” и других, на луцидан начин је дочарао лик смиреног, у исто вријеме, и џелата и невино оптуженог, са таквим бриљантним валерима у оба правца, да је публика и током извођења на Сцени Студио, од 21. новембра, била фасцинирана дометима овог врсног глумца. “Смрт и дјевојка” је представа која ће, по свој прилици, бити још много година играна, и наилазиће на сјајан одазив публике и позоришне критике.

Као доказ више је и то да је Јулија Милачић, у улози Паулине Салас, на Међународном позоришном фастивалу у Преспи, у Сјеверној Македонији, гдје је учестовало пет земаља, освојила награду за најбољу глумачку креацију Фестивала. По свој прилици, награде тек долазе, а заслужују их сви актери ове тако моћне позоришне представе нашег Националног театра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: