Представа са два различита полувремена

Најеклатантнији примјер представља позоришни комад ЦНП-а “Иванов”, у режији изузетног украјинског редитеља, Андрија Жолдака, који је са прва два досадна чина умало поморио сву публику, а потом трећим и четвртим доказао сву љепоту режије и умјетничког дојма представе у цјелини.

Нешто слично томе позоришна публика је имала прилику да види и у најновијој представи Градског позоришта из Подгорице, “Дулсинеја и Сервантес” (12+), 14. октобра на великој сцени КИЦ-а “Будо Томовић”, јер се нова зграда Градског и даље сређује као Скадар на Бојани, “а ка’ ће бит’, то не зна ни Живкова Ђекна”, пошто је ријеч, очито, о још једном грађевинском промашају, па ни на Западу ни код нас на Истоку нема ништа ново.

Представу је по тексту наше драмске списатељице Драгане Трипковић режирала Снежана Тришић, српска позоришна редитељка и професор универзитета, која је као студент генерације завршила позоришну и радио режију на ФДУ у Београду, гдје је сада и шефица катедре, а досад добитница око двадесет угледних признања, и члан Уметничког савета Стеријиног позорја од 2017. године.

Комад је постављен уз назнаку да је посебно намијењен дјеци, и то узрасту 12+, што је у старту подразумијевало и императив да, првенствено за ову популацију, не смије бити развучен, да треба да плијени пажњу младих током трајања.

У овом случају, неоспорно талентована Драгана Трипковић направила је текстуални пропуст пишући претјерано дуг увод у комад, који се на сцени растапао првих скоро сат времена, све док се, срећом, дошло до љубавног заплета, а представа на приморске и морске теме тек тада кренула пуним једрима.

На текстуалну концепцијску грешку надовезала се и редитељка Снежана Тришић, не желећи, или немајући снаге да штрихује гломазни уводни дио драмског штива. Вјероватно да се и минутажом од око два сата укаже на озбиљност рада на представи, али се то у пракси управо показало као класични бумеранг, који се обио о главу нама, гледаоцима, посебно оним од 12+, који су се јуначки досађивали и прву половину представе усмјеравали на своје мобилне телефоне.

Аутор овог осврта истиче још једном да у Црној Гори не постоји позоришна критика, да се осврти своде или на злобна ниподаштавања цјелокупног драмског пројекта, или способни критичари иду политиком незамјерања па критикују иза седам велова, а овај текст, уз покушај објективног сагледавања представе као цјелине, не садржи ниједну од двије наведене крајности.

Ни објашњење редитељке да је комплетном ансамблу било важно да кроз причу о улцињским гусарима и њиховом сусрету са Сервантесом “заправо причамо о нама данас”, такође не представља нешто ново, јер се такав приступ најчешће у представама и подразумијева као један од укупних сценских циљева.

Стога се и поводом ове представе намеће реално питање: како, првенствено, код ауторице текста и редитељке није постојао осјећај мјере, контролни часовник за досаду, па нијесу запазиле оно што је сва публика запажала током првих сат времена – да је експозиција предугачка, да је атмосферу у граду из времена прошлог било сасвим довољно обојити са петнаестак минута лијепе драмске игре и свих пратећих сценских ефеката, а на малтретирати гледаоце скоро шездесет минута уводним уводима уз досађивање публике, која је првенствено дошла да види нешто интересантно.

У сваком случају, неприхватљиво је да експозиција траје пола времена трајања цијеле представе, а сви остали, редом, позоришни параметри да трају током другог сата, уз неопрезност да се двосатном игром измори, посебно, млађа популација, која се за првих сат времена питала, као и аутор овог приказа: “На шта ће све то, што се дешава, уопште изаћи, и о чему се ту ради?”

Кад је ријеч о драмском ансамблу Градског позоришта првенствено се види да је дошло до снажне смјене генерација, али никако не на науштрб квалитета, тако да је укупно деветнаест, већином младих лица, зрачило и љепотом талента и младости. Али и одговорног односа према улогама, уз висок степен уживљавања, те толико помињане емпатије.

Мора се признати да представа садржи све позоришне елементе, сједињене у један сценски исказ, упочетку, нажалост, развучен до у недоглед.

Али се мора признати да је цјелокупан комад након досадних сат времена наједном доживио сјајан преображај и представа бљеснула у свој својој љепоти, што су и сами глумци осјетили и кренули у изврсна надигравања на отвореној сцени, а публика се пробудила из дремежа, зачуђена изврсним преокретом и хватањем изгубљеног прикључка.

Свакако, не треба занемарити маштовитост редитељке све до нивоа акробатских сцена, стилизованих дуела мачевима, до вјешто урађених масовки, и комплетног драмског штимунга у другом дијелу комада под велом љубави Дулсинеје и Сервантеса, уз дискретну најаву хепиенда, без шаржирања, па је публика нетремице одгледала други дио, и на крају све актере наградила овацијама, опраштајући свима заморну прву половину комада.

Када је ријеч о комплетном драмском ансамблу, треба истаћи да није било ниједног слабог мјеста, и да смо на сцени видјели неку нову младу гарду, жељну доказивања и драмских сукоба и надигравања, а све то може само да радује.

Не треба прећутати и чињеницу да је ауторица текста, Драгана Трипковић, у другом дијелу комада исказала раскошан драматуршки таленат, уз акценат на нашем домаћем менталитетском сукобљавању ликова, што је резултирало смијехом и аплаузима публике.

Сценографија је била изврсна, уз мали ехо већ виђеног кад је ријеч о представама за млађу популацију на тему приморских пејзажа.

Костими су, мора се признати, обиљежили цијелу представу и драмски угођај, те би једном, поред одговорних за костиме, требало конкретно навести и имена шнајдерки које су оствариле врхунске домете у свом фаху, васпостављајући једну раскошну, минулу епоху на сцени.

У представи, у тзв. “осталим улогама”, играју: Горан Славић, Милош Пејовић, Вања Јовићевић, Омар Бајрамспахић, Мина Мићовић, Павле Илић, Стефан Вуковић, Итана Драгојевић, Вукан Пејовић, Милош Кашћелан, Мило Перовић, Нада Вукчевић, Ивона Раковић, Анђела Радовић, Даница Рајковић, Сејфо Сеферовић и Андреа Драшковић.

Уз честитке комплетном ансамблу са надолазећом снагом и талентима, можда би ипак требало указати на два детаља.

Омар Бајрамспахић је, као драгоцјен члан ансамбла, играо двије улоге, и обје успјешно, али је можда за млађу популацију ипак дјеловало помало чудно откуд један те исти лик у два костима, зашто је то тако, и шта то значи у представи, те је о томе требало размислити.

Посебан случај представља удио глуме Наде Вукчевић, као, реално, много искусније глумице од већином младог ансамбла. Својим изласком на сцену, без претјеривања, ријетко виђеном емпатијом у сјенку је бацила цијелу младу екипу. А то је било и за очекивати имајући у виду снагу њеног уношења у лик, и њену глумачку зрелост, па је то дјеловало помало чак дисонантно. Али Вукчевићева за то не сноси никакву кривицу, нити је требало да игра са мање жара и уношења у лик који тако импресивно, сугестивно на сцени доноси.

А кад је ријеч о главним протагонистима, треба рећи да је Емир Ћатовић на сведен начин играо заљубљеног Сервантеса, уз фине емотивне валере и суздржане емоције јунака који предосјећа љубавну романсу, са којом не пренагљује, и сам се чудећи божјој промисли и појави младе, али и агресивне Дулсинеје,

Ову јунакињу изврсно игра млада нада црногорског глумишта Лара Драговић. По њеним сценским наступима јасно се види да у наредном периоду добијамо глумачку звијезду у успону, чија биографија обећава, па и није случајно добила главну улогу. Драговићева је изврсно одиграла сложени лик агресивне дјевојке , код које се издалека јављају љубавни наговјештаји, уз фине слутње и стрепње, у стилу пјесама Десанке Максимовић, при чему прво треба да сузбије своју ароганцију.

На крају, уз свођење утисака, остаје питање, да ли ће ауторица текста и редитељка имати снаге за довогор да штрихују текст и представу у првој половини, чиме би је динамизовале, и, првенствено, направиле пријемчивијом за циљану публику 12+. Али и све љубитеље театра, који ће се сусрести са овим комадом, и притом се засад смарати првим дијелом, и радовати се другом, изврсном у сваком смислу на плану цјеловитог драмског угођаја.

Ефектну сценографију је урадио Дарко Недељковић, костиме Тијана Тодоровић, музику Ирена Драговић, сценски покрет и кореографију Славка Нелевић, сонгове Драгана Трипковић, лекторка је Дубравка Дракић, корепетитор Давор Новак, асистенткиња костимографије је Миа Ђуровић, а асистенткиња сценографа Вида Недељковић.