Представљање књиге „Вукови и пастири“ Тајане Потерјахин

Шестог марта, у Дигиталном омладинском центру Градске библиотеке у Новом Саду одржано је представљање романа „Вукови и пастири“ Тајане Потерјахин. О књизи су говорили су др Бојан Б. Димитријевић и др Немања Девић. Ово су записи њихових излагања.
Програм је водила Весна Кнежевић.

Бојан Б. Димитријевић – Историјска тачност као услов разумевања

Ово је књига која отвара једну, у литератури, рекло би се, неиспричану историјску епизоду и враћа у фокус време које смо, на одређени начин, заборавили. Роман говори о Другом светском рату у Србији, у средишту пажње је дом за незбринуту децу у Матарушкој Бањи, али и све оно што се дешава око њега. Иако у нарацији постоји још неколико гласова са стране, генерала Недића стављам, међу ликовима, на прво место по старешинству, иако је главни јунак мајор, а касније пуковник Милан Несторовић. За историчара који се бави овим периодом, изазов је да чита оно што пише књижевник. Историчари су често малициозни, обраћају пажњу на сваку ситницу у временском контексту, али Тајана је положила тај испит – у роману нема омашки, као што се дешавало код неких наших признатих писаца који су добијали награде, а онда грешили у својим делима, стављали Вишњицу на Саву или Војну полицију у Ниш 1915. године. Овде фактографских грешака нема, док се ауторка са друге стране трудила да не угуши фактографијом – сместила је радњу у реалан историјски однос, и кад читате – што би можда требало рећи на крају – добијете једну веома тешку слику. На 92. страни налази се, можда најадекватнији опис окупиране Србије:

„Бог бије ретко, али јако. Пшеница је оманула, од кукуруза исто неће бити ништа. Кад би могло блато да се једе, ваљда би имало хране за све. Рачуница црна колико и слутње, не треба бацати угљевље да би се предвидела пропаст, доста је само ставити на исти папир оно што је потребно и што се може набавити. Између те две бројке зјапи застрашујућа разлика коју више ничија добра воља, прегнуће и политичке интервенције не могу да смање. Неподношљиви осећај немоћи претио је да покори оно што чизма и кама нису могле.“

Овде описану, 1941. годину, сматрам најтежом годином за Србију у двадесетом веку. Српски народ је ту годину започео релативно мирно, рат је трајао у Европи, није га било на овом простору, а завршила се трагичним резултатом, распадом краљевине, бекством владе и краља, окупацијом, распарчавањем државе, комунистичким устанком, равногорским устанком, погромом Срба у НДХ, таласима избеглица итд.

Прича овог романа почиње управо тада: када се реке избеглица покрећу из окупираних крајева Југославије у Србију, када деца стижу, без родитеља, у Србију и налазе уточиште у прихватилишту у Матарушкој Бањи. Пошто сам отварао изложбу са истом темом у Краљеву, знам да Тајана има и личну причу везану за овај дом, што је сигурно била инспирација да се крене у овом правцу.

Покушавао сам, читајући, да схватим главнг јунака, његов однос са генералом Недићем, и како те конкретне историјске околности изгледају из садашње перспективе: држава је окупирана, владе и краља нема, сви су отишли, претпоставили су своју личну сигурност сигурности народа који је остављен на милост и немилост окупатору, и тада се, после несрећног Савета комесара, појављује генерал Недић – тада и комунистички устанак почиње да разара Србију будући да због њега Немци почињу да организују драстичне репресалије. Генерал Недић се прихвата тог чудовишног задатка, знајући да ће га, ко год победио, на крају рата осудити, и у тој Недићевој Србији, српска влада покушава да успостави ред и да збрине масу избеглица које стижу из НДХ, из бивше Вардарске бановине, са Косова и Метохије, из Бачке…Дакле, сви ти људи долазе у централну Србију и српска влада чини све, деловањем Комесаријата за избеглице, да их прихвати. Број се кретао близу невероватних 300000 људи, углавном 1941. и 1942. године. Тада стижу и словеначке избеглице – и за њих се нашло места у Србији. За разлику од деведесетих година прошлог века, када су наша браћа из Крајине дошла овде, и стихијски се распоредила где год је ко могао, а полиција им је бранила да уђу у Београд, Недићева влада је имала добар приступ да све те људе и по професијама и по узрасту распореди по окрузима и срезовима на адекватна места, и да некако спусти тензију изазвану великим приливом становништва: тако су деца без родитеља смештана у домове, од којих је један место радње у Тајаниној књизи.

Чак се и комунисти након рата, вероватно бојећи се да све те позитивне приче не изађу у јавност и оспоре евентуалну казну за генерала Недића – одлучују за то да он нестане у истрази, па наводно извршава то своје мистериозно самоубиство: просто скочио је, и ту се прича завршила. Зашто? Па њега је било веома тешко осудити, због свега што је српска влада учинила за српски народ, без обзира на антикомунизам, сукоб са устаницима и једне и друге стране. Немце стање у народу није занимало. Њих је интересовао само војни аспект приче, комуникација на релацији Београд, Загреб, Скопље, Солун, да намирнице и руде стижу у Трећи Рајх, све остало неко је други морао да преузме. То су учинили генерал Недић и српска влада.

Оно што мене, осамдесет година касније, на неки начин обесхрабрује, јесте то да се о овим околностима и даље говори са лакоћом осуде, будући да се не разумеју то време и тешкоће функционисања у ратним условима, окупације која је вероватно била један од најтежих тренутака у савременој српској историји. И данас се о генералу Недићу и његовим присталицама говори језиком оптужби, које чак нису исте оне којима су се комунисти служили 1946. већ некакав стаљинистички приступ који не дозвољава да се схвати тежина ситуације у којој је Србија била у том тренутку. Последица таквог приступа је немогућност да се макар извуку поуке, моје искуство је такво да ћете, ако проговорите о томе, добити етикету ревизионисте, антикомунисте и друштвену стигму, а народ, који не схвата своју трагичну историју долази у ситуацију да му се она понавља. Милан Недић није рехабилитован, углавном захваљујући некомпетентности судија. У међувремену, предлагач је умро. Такође, породица Недић имала је у власништву многе некретнине у Београду: држава није вољна да врати позицију Народне банке, земунски парк, грочанске винограде…Треба имати на уму и чињеницу да је Недићева породица страдала у смедеревској експлозији, да бисмо њега разумели, треба да знамо и то да је био погођен том породичном катастрофом, на коју се надовезала и катастрофа државе. Све за шта се читавог живота борио, практично је пропало у те две недеље у априлу 1941. године.

„Вукови и пастири“ су роман који на врло тежак начин слика окупацију Србије. Након читања ове књиге заболеће вас глава. Замислићете се над судбином српског народа који је дозволио такав лом, такве раздоре. Сукоби се догађају у једном ограниченом простору у Србији и можете видети како се понашају једни, како други, какви су односи међу људима. Тајана се врло храбро упустила у то. Њен језик је врло занимљив, то је језик моравске Србије. Прича се савија око дома за децу у Матарушкој Бањи, различити рукавци приче говоре о функционисању и опстајању српског народа приликама окупације, али и грађанског рата, који се по ободу назире. Читајући ове редове, често се запитате како је могуће да дође до оваквог слома српског народа који је Први светски рат завршио са великим губицима, али на победничком постољу тадашње победничке коалиције. Како је могуће да се за двадесетак година тако уруши у менталном, у духовном контексту. То је Тајана одлично одсликала, иако није историчар, постигла је управо тај ефекат да се забринете над судбином свог народа у тим тешким тренуцима. Језик и околности овог романа су груби – прилике су ратне, нема оптимизма, и читав роман се завршава тако што дођу неки други људи, елиминишу ове које су затекли, не најављује се срећан крај, ту се револуција одиграла на веома суров начин према актерима ове књиге. Ми у Србији нисмо имали национални контекст међусобица, већ је партијски аспект био јачи, па када су се људи дохватили оружја проговорила је нова мржња која је била, ирационална у националном смислу.

Коначно, у времену када људи не читају много, и када траже брзе одговоре и једноставне описе прошлости, ја вам препоручујем свима да одвојите време и прођете кроз „Вукове и пастире“ и да се на неки начин опстетите свих искушења кроз која је српски народ прошао у периоду окупације у Другом светском рату, па да нам се то никада више не понови.

Др Немања Девић – Мисија књижевности и српска историјска свест

Ново дело Тајане Потерјахин јесте на трагу претходних, али отвара једну потпуно другу и нову тему. На почетку ћу бити личан: Тајану знам са Филозофског факултета, студирали смо заједно на петом спрату, она на етнологији и антропологији, ја на Одељењу за историју, и тада сам, кад су бивали објављивани резултати колоквијума, спазио ретко презиме, и име за које сам мислио да је штампарска грешка. Тек после сам схватио о коме се ради: мислим, комплетан закључак стекао сам тек након што сам се упознао са њеним књижевним радом, али и друштвеном ангажованошћу. Њена књижевност, шири и национални ангажман често у себи мире различите контрасте. С једне стране видите је као особу која је врло бритког језика, политички изразито некоректну, са друге стране, она зазире од значаја свог књижевног рада и дела. С једне стране, видите да она има коментар на све актуелне друштвене и политичке теме и не либи се да га изнесе, чак и контроверзне и клизаве теме укључује у књижевни рад, али видите и особу која је одбила да учествује у ма каквом такмичењу и могућности да добије било какву награду. Видимо је као жену која наступа и из женског, али не феминистичког угла, али такође као заштитницу патријархалних вредности, некада и становницу манастира Жиче, данас домаћицу која се не стиди тог позива, али и као атрактивну жену, која показује и ту страну своје природе. Управо те крајности, ти контрасти, говоре о једној богатој личности. Мислим да нема интелектуалца који не обједини крајности у себи, иначе постане линеаран, укалупљен и досадан.

Тајана врло често иде у сусрет проблемима, јасно их препознаје, можда и жигоше, и то краси њену интелектуалну личност, али знамо да тај интелектуални капацитет неће бити награђен на начин на који би требало. Такву личност, нарочито са женског интелектуалног спектра ретко виђамо, а поготово кад говоримо о нашој генерацији. Углавном смо се позапошљавали по банкама, постали смо ревизори и програмери, и морате да се запитате, да ли је неко остао уопште у друштвено хуманистичким наукама, да ли то некога интересује, а да није запослен у институту, факултету и слично.

Књигу „Вукови и пастири“ могао је да напише само неко ко изванредно познаје историју, језик и традицију свог народа, и то до танчина. Нисам књижевни критичар и зато нећу да говорим о неким мотивима који можда заслужују шири осврт, попут, рецимо,“мржње Божије“ или метафора као што су „милешевски анђео преображен у жену“, када се говори о женској лепоти, такође, о породичним заплетима који се појављују на страницама ове књиге.

Њен језик јесте нарочито интересантан, подсећа ме на језик моје бабе, с друге стране, на језик јунака са Солунског фронта, рецимо, из књиге „Три силе притисле Србијицу“. То су карактеристични изрази које је она упила у средини у којој је поникла, али оно што је са литерарне стране посебно интересантно јесте и нетипичан женски угао. Сукоб мајке главног јунака са њим, између осталог због тога што он одлази у војску, је у ствари онај аутентични мотив српске мајке и жене, док се није појавила „млада партизанка“ која је „бомбе бацала“, ми имамо такав однос жене према рату и политици, мајке, сестре, кћери, супруге, према ономе ко одлази у рат. Кад читате описе из Првог светског рата, мајка увек испраћа са сузама. Данас, у једној другој вертикали, жене нас позивају у „бој за народ свој“ а рекао бих да то није део аутентичне Србије и нашег историјског пејзажа.

Толико о литерарном делу. Што се тиче историјског, рекао бих да је Тајана Потерјахин једина особа у српској књижевности која ми пада на памет, да после Станислава Кракова пише на овај начин афирмативно о генералу Недићу. Не знам да ли је неко након Кракова то чинио овако бираним речима, како на пример каже Несторовић, да је Недић „непроцењива вредност коју је упознао и у коју је веровао“ – Тајана пише из тог угла. Ту и долазимо до кључног питања: ко су њени вукови и пастири.

Претпостављам да знамо ко је стадо. То је читав наш народ српски у том тегобном времену 1941-1944. године. Током периода короне, рецимо, ми смо, због те епидемије мутираног грипа закукали до неба, док смо врло лако просуђивали о томе ко је колаборант, ко је родољуб, ко издајник 1941. године. Па смо 2014. године говорили да Шабац не сме пасти због страшних поплава, а исто тако остали у црно-белим схватањима 1944. године и о улози оних људи који су у то време водили Србију.

Они су пастири у овој књизи. Вукови су, наравно, сви који насрћу на српско стадо, било да носе на капи петократу, слово „у“ или неке друге ознаке војних формација. Радња се плете око дома за незбринуту децу у Матарушкој Бањи и ту у ствари долазимо до најконтроверзније, најтеже и уједно најзабрањеније теме у социјалистичкој историографији, а то је страдање деце у НДХ, и с друге стране, спасавања деце у Недићевим избегличким центрима односно домовима за децу. Дом у Матарушкој Бањи био је само један у низу таквих прихватилишта која су постојала у тадашњој Србији. Према досадашњим истраживањима, отприлике 75000 српске деце убијено је и помрло од различитих болести у логорима по НДХ. О њима није написан ниједан докторат, ни у социјалистичкој Југославији ни касније. О њима нема научних истраживања, та деца нису чак ни пописана, осим у неким локалним срединама. У тим проценама многа деца нису добила ни имена, тек рођена мученички су страдала, и нико се њима није бавио. Наравно да је држава која није отворила то питање, у темељима имала темпирану бомбу која је пре или касније морала да експлодира. Ако смо од тога окретали главу у времену комунизма, данас нема никаквог разлога ни изговора за то. Како је књижевник Слободан Ћировић једном приликом рекао: тамо где историчари ћуте, књижевност проговори. Рекао бих да је то овде случај. Тајана је проговорила о ономе о чему је историјска наука дуго ћутала.

Проговорила је о генералу Недићу, а да није шапатом, и врло је јасно њега и његове сараднике, попут Милоша Масаловића, карактерисала и сместила у књижевни контекст, тиме нам показујући да је једна од ретких, можда и једина данас, која такве историјске личности и елементе уноси у књижевност. Не знам код ког ћете другог књижевника пронаћи мотив стрељања из 1944. године. Да неко стреља такозваног народног непријатеља, који је био солунац, и постао инвалид у Првом светском рату. У српској војсци је, не заборавимо, било 800 носилаца Карађорђеве звезде, од 1912. до 1918. године али само један троструки. Звао се Божидар Ђ. Нектаријевић и он није погинуо ни у повлачењу преко Албаније, нити на фронту, нити је умро природном смрћу. Нису га ни Немци стрељали 1941. Стрељали су га комунисти 1944. године. О таквим људима, до Тајане Потерјахин није имао ко да пише. Они који о томе говоре и данас ће бити прокажени и мимоилазиће их награде чак и ако их се сами не одрекну.

Тако долазимо до, можда, кључне поенте ове књиге. Када читате, на пример, Стевана Јаковљевића и његову „Српску трилогију“ морате да се запитате да ли је у ствари честита Србија погинула 1918. године. Можемо да тражимо различите одговоре, а овако неоптимистичан завршетак Тајаниног романа нас у ствари суочава са истим тим питањем: да ли смо погинули 1945. године. Свакако, последице су тешке и видљиве и данас. Али наша књижевност има важну мисију, да помогне у стварању историјске свести. Нажалост, до пре десетак година нашу историјску свест стварао је Добрица Ћосић са својим романима. Не говорим сада о „Времену смрти“ већ о „Деобама“ и књизи „Далеко је сунце.“ Она је до данас објављена у милион и по примерака у различитим издањима, и више је утицала на стварање наше свести него уџбеници. Књижевност је сакрализовала револуцију више него историографија, следила је за књижевношћу кинематографија.

„Вукови и пастири“ јесу и покушај да се историјски догађаји врате у њихов прави и реалан контекст. Један од Тајаниних пастира је аутентична личност, свештеник Драгослав Обућина, човек који је пре октобарског стрељана у Краљеву учествовао у преговорима са немачким командантима, али не из лукративних побуда, већ као и владика Николај Велимировић, покушавајући да отупи немачку репресивну оштрицу и умањи одмазду која је погодила град када и Мачву и Крагујевац. Таква дела Драгослава Обућине биће кључан разлог да га ослободиоци 1945. године изведу пред суд и стрељају, а да му се до данас не зна гроб, као и десетинама хиљада других родољуба у Србији.

Међутим, у своме писму породици које је протурио из затвора, написао је, између осталог, „теку воде и отвориће мој гроб.“ Кад прође неко време, дакле, откриће се сва непочинства комунистичког режима и сазнаће се ко је био вук а ко су били пастири у периоду Другог светског рата у Србији. Хвала Тајани Потерјахин што је и она била једна од тих вода које отварају гробове мученика и праведника Србије из 1944. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: