Представљена брошура „Удар нађе искру у камену – отац Момо свједок времена“

Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић, који је са проф. Љиљаном Чолан приредио побликацију, казао је да су дани на педесетоогодишњицу рушења Ловћенске капеле међу најтужнијим у историји Црне Горе.

“Годишњица је и упокојења архијерејског намјесника бококоторског, протојереја –ставрофора Момчила Кривокапића, свједока тога времена, једног од оних који су покушавали на све начине да спријече да се догоди оно што се нажалост догодило, човјека који је први на Прчању саградио капелу као што је Ловћенска (данас их посвећених Светом Петру Цетињском има већ има око 20). Капела на Прчању почела је да се гради исте те године (1972,) када је срушена она на Ловћену. Била је то реакција оца Мома, као и бројних интелектуалаца тога времена, на оно што се догодило на Ловћену. Сви виђенији интелектуалци, пјесници, сликари, писци, изразили су тада свој револт и тако је настала она чувена књига “Сумрак Ловћена”. Поред Лубардине слике “Сумрак Ловћена” и слике Милића од Мачве у Београду, дјела посвећена овом догађају налазе се у Ризници СПЦ у Котору. Ријеч је о пет слика из ранијег и двије из каснијег периода. Поклоњене су управо оцу Мому на десетогодишњицу почетка градње капеле, односно на дан освећења цркве на Прчању, а из разлога јер су у о. Мому препознали стожера отпора према свему што се десило када је ријеч о рушењу капеле на Ловћену. Стога је и направљена ова брошура о којој вечерас говоримо”, казао је о. Немања.

Проф. Лиљана Чолан казала је да нас је наш о. Момо поново сабрао.

“Сабрао нас је да говоримо о највећем српском пјеснику 19. вијека, о владици и владару Црне Горе. Сабрао нас је да се још једном запитамо што је за нас Његош, да ријечима духовоности, науке и умјетности одмјеравамо своје трајање у односу на бесмртност Ловћенског Тајновидца . Поводом двогодишњег помена о. Мома, а уз помоћ Министраства спољњих послова Републике Србије, Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, Српско пјевачко друштво “Јединство” (1839) Котор, штампало је брошуру која је једна врста каталога за цртеже из 1971. године, који су у нашој Ризници, а које је о. Момо добио када је освештавао своју Васкрсенку , цркву Св. Петра Цетињског на Прчању 1982. Године”, казала је Чолан.

Поклони су познатих умјетника: Радомира Рељића, Миодрага Миће Поповића, Мира Главуртића, Младена Србиновића и Петра Омчикуса. То су цртежи који су објављени у часопису “Уметност 27-28”, 1971. године, а касније у зборнику “Сумрак Ловћена”.

“Ствралаштво умјетника и историчара умјетности, различитих вјера и нација, који су изразили своје негодпвање поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену, сабрано у првом двоброју овог часописа, а касније у зборнику “Сумрак Ловћена”, гдје су сабрани документи и прилози о судбини Његошеве капеле на Ловћену од 1845. до 1971. Године. Уредник тог издања био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. У децембру 2021. године благословом нашег митрополита Јоаникија, у издању Митрополије црногорско-приморске и Светигоре изашло је допуњено издање “Сумрака Ловћена”. Допуњено текстовима блаженопочившег митрополита Амфилохија о Његошевој капели и чувеном бесједом владике Николаја Велимировића, изговореном приликом преноса Његошевих моштију на Ловћен први пут 1925. Године”, казала је Чолан.

Ризница Српске православне цркве Светог Николе у Котору посједује радове петорице сликара који су се својим умјетничким изразом побунили против скрнављења Његошеве гробне цркве на Ловћену и подизања Мештровићевог паганског маузолеја.

“Которском духовном неимару, оцу Момчилу Кривокапићу, поклонили су своје радове, они који су имали повјерења у њега , у његову духовну борбу на овим просторима. Отац Момчило Кривокапић је, као што знате, рукоположен 1969. године, пар година прије страшног вандалског уклањања Његоша са Ловћена. Два пута је са митрополитом Данилом Дајковићем служио парастос у капели на Ловћену 1969. и 1970. године. Већ 1971. године то није било могуће јер је био забрањен излазак на Ловћен. Отпочели су радови везани за изградњу маузолеја. Међутим, о. Момо је успио још једном да види капелу љета 1971. године. О том последњем сусрету и опроштају са светињом написао је текст “На Ловћену ништа нарочито ново”, који је прво објављену “Православљу”, а касније је преузео канадски “Србобран”. Након објављивања текста у непоколебљивом часопису, који је од настанка тражио најбоље међу нама, а о. Момо је то свакако био, он је ухапшен јер је видио оно што ће се свакако догодити. Отац Момо је видио много штошта што ће се догодити и много година након тога. Поред текста о. Мома у брошури су и текстови пјесника који су одреаговали такође на обесвећење Ловћена”, рекла је Чолан.

Протојереј – ставрофор Гојко Перовић, говорећи о томе откуд толика драма на Ловћену, што је то о. Момо радио на Прчању, каква је веза Његоша са нама данашњима и што нам је то Његош и из какве прошлости донио до својих времена и попео на врх Ловћена да чувамо, казао је да је “питање рушења храма на сву срећу древно питање и није неки удес који се десио само нама, па да ми не знамо ни што је то ни зашто”.

“Има једна књига у Библији која се зове “Плач Јеремијин”, која заузима неко централно мјесто у хронолошком свијету библијских књига, гдје пророк Јеремија рида и плаче над судбином срушеног јерусалимског храма… Ова књига је потресна због тога што у тој књизи, тада записаној у вријеме пророка Јермије, који је живио у вријеме заузимања Јерусалима од стране вавилонске војске, све изгледа безнадежно”, казао је о. Гојко, додавши да су Израиљци вјеровали да је Бог ближе њима у моменту када је храм саздан и обавља своју богослужбену функцију.

Онда када би се храму нешто десило, а десило му се, подсјећа о. Гојко, одмах чим се Соломон упокојио, одмах је и египатски фараон напао Јерусалим, опљачкао храм и понио ковчег завјета 1000. година прије Христа и до данас се не зна гдје је тај ковчег.

“Пажљивим читањем Библије, односно Старог завјета, можемо да кажемо да је главнина књиге посвећена жаљењу што је црква срушена, надању да ће доћи вријеме да ће црква некада бити обновљена и опису како се црква обнавља. Дакле, овим што се десило на Ловћену ми смо само Богу хвала ушли, а то смо и прије знали, у библијски ток збивања гдје Господ Бог који нас воли и који хоће да се спасемо, допушта да највише светиње буду срушене како би се ми себи дозвали”, казао је о. Перовић.

Како се црква на Ловћену рушила, Господ је, наставља о. Гојко, послао о. Мома Кривокапића да један камен, који се скотрљао у Боку, као неки анђео који га је пратио, ухвати са обје руке, донесе на Прчањ и да од те растргунте и распарчане цркве, направи сјеме за неко будуће покољење које ће дочекати обнову светиње.

“Разлози који су се тада појавили у јавности, да ли да се црква руши или не, били су као борба Давида и Голијата, с тим што је Давид био оличен у скупу најпаметнијих И најобразованијих људи тога времена, не само Православне цркве него и припадника других конфесија, атеиста, стваралаца, па су најљепше аргументе дали рецимо људи попут Меше Селимовића, Мирослава Крлеже…”, казао је о. Гојко, али са друге стране је била социјалистичка омладина која се окреће новим идеалима и која неће да има ништа са Црквом и поповима.

Био је то , како је истакао, “сукоб директно са религијском мишљу и са духовним увјерењем овога народа, који је Његош попео на Ловћен, најприје својим дјелом у Горском вијенцу и Лучи Микрокозми окренуо према Богу, а онда овим завјетом да га Црногорци сахране на Ловћену у тој капели, некако оставио и материјални споменик тог његовог стремљења да води разговор горе усамљен са Богом”.

Подсјећајући на стихове Његошеве “Ал су мишца и име црногорско ускрснули са косовске гробнице, ђе Обилић над сјенима влада”, на значај Његошеве Обилића медаље и Обилића пољање на Цетињу, о. Гојко је рекао и да је Његош цијело своје дјело надахнуо Косовским завјетом, као и да је о. Момо често свједочио да и Кривокапићи и Перовићи и многа друга цуцка братства припадају сјећању да су они, како је Његош рекао, “један збјег, једно племство које се са тих средњевјековних српских дворова, збјегло у крајеве испод Ловћена”.

Истиче како се кроз појаву оца Мома у Котору, народу остварује и толико жељена побједа живота и чињенице да је Црква непобједива.

“У свом парохијском животу о. Момо је успио да повеже и Његоша и Ловћен и Косово и да својом појавом, ко год га је видио, закључи “мора да је Обилић овако изгледао”. Својом појавом је асоцирао да Црква има везе и са храброшћу и са побједом и љепотом, младошћу, образованошћу…”, казао је о. Гојко, назначивши да капела на Ловћену још није обновљена физички, али и да је народ на литијама оно од чега се прави Црква, тако да су се преварили они који су разбацали камен са разрушене капеле јер је он постао крајеугаони камен Цркве коју је обновио митрополит Амфилохије, а оно што је на нама јесте да не напуштамо нашу Цркву и чекамо што ће Господ од нас ново да покрене и направи.

Проф. др Милош Ковић се присјетио првог сусрета са о. Момом у Котору у цркви Св. Николе прије четири године, када је 25. јануара 2018. одржао светосавску бесједу.

“Претходно сам о о. Мому знао по чувењу. То је тада већ био човјек познат широм српских земаља. Говорили су о њему да је достојанствен, да има неку врсту урођеног господства. То није оно наметљиво господство. То је било некако природно у њему и то се видјело на први поглед у његовом природном ставу”, преноси Ковић импресију првог сусрета са о. Момом, након двочасовног разговора у Ризници.

Отменост и отвореност о. Мома, оставили су на њега најјачи утисак.

“Са њим је то била и врло јасна српска прича. Није било овога, или онога, али ни трунке било какве ксенофобије, непријатљства, већ потпуно опуштен и јасан став оствареног човјека”, казао је Ковић, истичући сигурност и осмјех о. Мома “који плијени”.

Подсјетио је и на његову бесједу коју је одржао у Будви на 100-годишњицу ослобођења и уједињења Боке.

“Оних његових ријечи које су сада већ ушле у афоризме: “Прије сто година, сваки Бокељ од Дебелог бријега до Спича, знао је да није Црногорац, а сваки Црногорац је зао да је Србин”. Или да људи одреда не знају да Бока которска никада није била Црна Гора, а да су Будва, Мајине, Побори и комплетни Паштровићи, Бока, коју сада називају Црногорско приморје. Ви то знате, али то треба понављати, рецимо, у Србији… Отац Момо осјећа да је његов народ угрожен и да је на њемју да га брани. Један природан рефлекс сваког слободног човјека. Он је то био и то се осјећало заиста”, казао је Ковић.

Рушење капеле на Ловћену, каже, почиње још 1952. када Блажо (Јовановић) пише Мештровићу да се гради маузолеј.

“Поставља се питање зашто су толико били одлучни да сруше капелу и зашто смо до дана данашњег толико потресени због тога”, наставља Ковић и истиче значај моштију светитеља кроз српску историју, “тих ћивота – ковчега завјетних”.

Када је све пропало, када нема више државе, када Зета 1496. пада, народ има сами Цркву и има само мошти које су ту, може да их цјелива, додирне.

“Нису то само опипљиве мошти, оне су и знак благослова Божијег, доносе чуда, исцјељење. Дакле, ту је чини ми се, дубински корјен онога што се горе ( на Ловћену) догодило. Потресене су мошти светитеља. Дакле, када се тај догађај сагледа у једној дужој историјској перспективи, која нам је неопходна да би разумијели овако нешто, ми видимо дубину и степен огрјешења које су људи у времену богоборачког атеизма некако осјетили”, казао је Ковић, подсјетивши на прво рушење капеле од стране аустроугарске војске 1916. и на Стјепана фон Саркотића (Фон Ловћен), чија је “вражја” дивизија претходно харала по његовој Мачви, а затим дошла да руши Ловћен, уз помоћ још неких народа који су наши сусједи, или живе са нама.

Споменик који су намјеравали да граде требало је, истиче Ковић, да обзнани величину Франца Јозефа, “а неки кажу и да је иста рука срушила капелу 1972. Непријатељство према српском народу и нека врста симбиозе кроз бољшевичку руку најбоље се види на Ловћену”.

Ковић подсјећа и да Скупштина општине Цетиње спроводи своју вољу када 1968. доноси одлуку да се крене са радовима на Ловћену и успијева против цијеле културне јавност Црне Горе, Београда, познатих имена европске цултуре, у чему је, како наводи, опет Тито “преломио” да тако буде.

“Сада када гледате Дечане. Имате одлуку Уставног суда тзв . Косова, који каже вратите земљу, али општина Дечане не да”, каже Ковић, иако још реагују амерички изасланици, ЕУ, Њемци, Енглези и остали.

Сматра да је Тито у рушењу ловћенске капеле био кључна личност, подсјећајући и на познату посјету црногорских руководилаца њему на Брионима 1970. као и на одбијање митрополита Данила да приђе Римокатоличкој цркви да прими унију, о чему је и о. Момо говорио, убијеђен да је све дошло “са те стране”.

“Већ тада је покренута И идеја Црногорске православне цркве, имамо отцјепљење тзв. Македонске цркве 1967. затим 1968. побуну на Косову, 1971. МАСПОК, “хрватско прољеће”, да би све било “крунисано” рушењем капеле и Уставом Југославије из 1974. којим је српски народ исјечен на комаде”, казао је Ковић, представљајући шири контекст догађаја (скривену причу Југославије).

Закључио је да се отимање наставља и данас, али и да је ова генерација, бранећи светиње, добро знала да је ту ријеч и о Његошевој капели и о косовским светињама.

“Чини се да искушења тек долазе, с обзиром на оно што се догађа у Украјини и докле може да дође то конвертитство и проблем када се врши идентитетски експеримент”, казао је Ковић, подсјетивши на ријечи о. Мома у интервјуу Светигори на Видовдан 2018. године: “Што мисле Американци, да ће да вјекују. Ничија није горела до зоре. Могу да дођу, али ће срамотни отићи. Горе главу српски народе Боке которске, прошли су сви окупатори па ће проћи и ови”.

О умјетницима разних вјера и нација, који су својим дјелом дигли глас против рушења Његошеве гробне цркве на Ловћену, говорио је академски сликар Вељко Михајловић.

“Уредник часописа “Уметност” Лазар Трифуновић је 1971. године, број 27-28 посветио капели на Ловћену. Та књига се састоји из три дијела и цијели часопис се зове “Судбина Ловћена од 1845. до 1981.” Први дио је “Судбина Ловћена” од 1845. до 1950. Други дио је “Сумрак Ловћена” иИ ту су документа о ономе што се све догађало око Општине Цетиње и разне реакције на то из цијеле Југославије, из Загреба, Сарајева, Београда, стране штампе, француске, италијанске, јапанске… Последњи дио “Ламенто за песника” наслов је једне слике Петра Лубарде која је посвећена цијелом случају”, каже Михајловић.

У том, посљедњем дијелу, су ликовни и поетски прилози сликара, пјесника и књижевника који су на свој начин реаговали на све што се догодило – на рушење капеле.

“Чули сте да је дио тих илустрација, стицајем околности на освећењу цркве на Прчању, донесен оцу Мому и завршио у Ризници и то је сада пред вама, а. о ауторитету Лазара Трифуновића (професор на Филозофском факултету у Београду на катедри за историју уметности, предавао је модерну умјетност) и његовом личном интегритету ћу покушати да вам посвједочим да док је био директор Народног музеја у Београду, стигао је допис из “маршалата” да се неке слике пребаце тамо. Он је имао петљу да одбије да да слике, са писмом да је он ту да чува национално благо, а не да га издаје. Проф. Трифуновић је говорио и да не долази у обзир да се дира Капела, а да тај маузолеј могу да ставе било гдје, код Биљарде … “, казао је Михајловић, подсјетивши да је Ђорђе Трифуновић (професор на Филозофском факултету у Београду и највећи је стручњак за средњовјековне рукописе И књижевност српску) , рођени брат Лазара Трифуновића, са Матицом српском – Друштвом чланова у Црној Гори и са Службеним гласником , прије двије године приредио фототипско издање, репринт часописа “Уметност” из 1971. године, број 27-28”.

Присутни у цркви Св. Николе синоћ су били у прилици да виде изложена дјела: Радомира Рељића (сликар, проф . на Факултету ликовних уметности у Београду, академик САНУ), Миодрага Миће Поповића (сликар, ликовни критичар, писац, филмски режисер и академик САНУ) , Мира Главуртића ( завршио Шумарски факултет у Београду, али се бавио сликарством И књижевношћу, један је од оснивача Медијале), Младена Србиновића ( сликар И профессор на Факултету ликовних уметности у Београду, академик САНУ) и Петра Омчикуса (српски сликар , академик САНУ).

У каталогу, који је синоћ представљен, поред дјела поменутих сликара и текста о. Мома “На Ловћену ништа (нарочито) ново”, је и пјесма Матије Бећковића “Гроб на Ловћену”, текст Миодрага Павловића “Мртав он зове да се пењемо”, текст Добрице Ћосића “Шта је за вас Његош”, пјесма Душана Радовића “Већи гроб за нову смрт”, пјесма Скендера Куленовића “Ничија већ моја” (Тарих за Ловћен), текст Борислава Михајловића Михиза “Обретење главе владике Рада”, текст Меше Селимовића “Споменик властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом”, пјесма Ивана Б. Лалића “Његош на Ловћену”, пјесма Стевана Раичковића “Записи о гробу на ловћену” и текст Јована Маркуша “Блаженопочивши Момо Кривокапић, саградио први храм по узору на разрушену Његошеву капелу на Ловћену”.

Представљен је и рељефни портрет Његоша који је направио Небојша Митрић (завршио Академију примењених уметности у Београду; био је вајар, сликар, гравер, медаљер). Направио је 150 рељефа посвећених Његошу, а бр. три је поклоњен Ризници Српске православне цркве у Котору.

На централном мјесту у цркви био је Његошев крст, који се такође чува у Ризници СПЦ Котор, а присутни су синоћ имали част и да га цјеливају.

Синоћњем догађају у пуној цркви присуствовала је и предсједница СО Котор Маја Мршуља, потпредсједник Општине Котор Синиша Ковачевић и предсједник Општине Тиват Жељко Комненовић.

Проф. Љиља Чолан најавила је гостовање у Котору проф. Драгана Милина 24. маја, који ће говорити на тему “Нови превод Старог завјета”.

Извор: СПЦ Котор

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: