Представљена књига „Знакови времена“ аутора Ранка Павићевића

У петак 16. новембра, у 19 часова у Модерној галерији (ЈУ Музеји и галерије Будве) у нашем Старом граду, представљена књига „Знакови времена“, аутора Ранка Павићевића, познатог црногорског новинара и публицисте.

Догађај је био изузетно посјећен и тражила се столица више. На представљању су говорили новинар и публициста Саво Греговић, мр Луција Ђурашковић, историчарка умјетности и аутор док је модератор вечери био драматург Милош Борета.

На почетку се бројној публици обратио Милош Борета: “Како и приличи, на самоме почетку ћу вас упознати са неколико основних података о аутору.

Ранко Павићевић се новинарством бави од давне 1979. године. Радио је и објављивао текстове у више од 12 медијских кућа, ревија, агенција и портала. Објавио је 8 књига и, као што знате, живи и ради у Будви.

За књигу разговора „Знакови времена“, аутора Ранка Павићевића позната и призната књижевница и редитељка Вида Огњеновић је написала предговор насловљен Дијалози о животу и наџивоту.

Издвојио сам пар реченица које ћу подијелити са вама: Антологија оваквих интервјуа јесте својеврстан знаковник у којем су изнети и објашњени поједини горући уметнички, морални и грађански постулати интервјуисаних уметника, али је истовремено и водич кроз сложене и изукрштане стазе знања и маште, сумње и уверења, живота и наџивота.

Врсни новинар Ранко Павићевић је у наше време храбро узео на себе ту тешку улогу модерног Екермана и одлучио да многе уметнике разних уметничких грана и опредељења подстакне да говоре о сложеним темама и још сложенијим идејама које их заокупљују, муче и изазивају да се с њима сучељавају и боре. Павићевић је пажљиво слушао, испитивао и бележио њихова размишљања о уметничким изазовима и незадрживом нагону да на њих одговарају најпре својим делом, баш као и својим грађанским бићем и ангажманом.

Образован новинар, заинтересован за дело и личност уметника којег сусреће, Павићевић разговор очигледно припрема као изнимну прилику за непосредну комуникацију са особом чије животно и уметничко искуство цени, сматрајући га важним и занимљивим. Зато настоји да свог саговорника наведе да о томе говори отворено и слободно, како би тај говор био изворан у својој исповедној поставци.

Он у томе успева подједнако добро и кад води разговор са истакнутим књижевником, награђиваним сликарем, или вајаром, прослављеним глумцем, редитељем светског имена, песником, чије стихове генерације уче напамет, познатим драматичарем, или сјајном оперском дивом.

Успева зато што свалцад наступа господски, с респектом и према чињеницама и према личности која настоји да их у разговору с њим протумачи, баш као што се, верујем, Екерман понашао према Гетеу и његовим ставовима.

Прије него што је дао ријеч мр Луцији Ђурашковић, Милош Борета је прочитао неколико извода из интервјуа које је Павићевић забиљежио у књизи, као и неке од записа познатих стваралаца о књизи.

Мр Луција Ђурашковић је у свом излагању истакла: “ Посебно ваља нагласити да ова књиге садржи сабране разговоре у којима наилазимо на одлично стилизоване и осмишљене дијалошке текстове које интервјуер обликује и усмјерава користећи права питања, цитате и запажања.

Дакле, посебан значај у овом поступку има аутор који, по правилу, издваја питања која су за савременог читаоца од највеће важности и покреће саговорника да доспије до најдубљих сопствених могућности одговора.

У нашем случају Ранко Павићевић, као врстан ерудита и интелектуалац, у потпуности чува основну нит разговора-интервјуа и то не само као новинарски прилог, већ и као књижевно-документарну врсту.

Павићевић својим усмјеравањем показује да се дијалогом управо доспијева до најдубљих значења која се тичу егзистенцијалних питања, дакле питања човјекове егзистенције и његовог мјеста у свијету и васељени уопште. Дозволите да из више него занимљивог низа саговорника издвојим ријечи мог омиљеног редитеља Живојина Павловића: “Оно што је обиљежје тренутка у коме живимо јесте распад здравог ума.

Наш тренутак, било да имамо у виду епске димензије рата или интимна стања људског духа, обележава шизофренија. Шизофреничност друштвеног стања огледа се у хаосу, безперспективности…једино што се зна и што ван сумње јесте је – да су деструктивни људски поступци у пуном процвату”. Питања која Павићевић најчешће поставља саговорнику могу се сврстати у три групе.

Прва су општа питања везана за стваралаштво, јер су саговорници из различитих области. Друга група питања тичу се општег друштвено-политичког и социолошког аспекта времена у коме аутори стварају и трећа, која подразумијева начине превазилажења стања кризе духа, вриједносних критеријума и културе уопште са којим ставом су, углавном, сви сагласни.

Пошто смо вечерас у Модерној галерији, овом храму ликовне умјетности, поменућу да је ова књига и својеврсна хроника једног полувијека наше ликовне умјетности. У књизи се често поставља питање што је уопште умјетност? А, Урош Тошковић ће пророчки одговорити: “Умјетност нико није објаснио и неће је ни објаснити док је свијета и вијека…”

Новинар и публициста Саво Греговић је истакао да новинарски тектови имају особину да живе колико и вилин коњиц – један дан, међутим форма интервјуа коју је Павићевић изабрао одолијева времену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: