Представом „Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима“ отворен 56. БИТЕФ

Плесном представом белгијског кореографа Јана Мартенса, „Сваки покушај ће се завршити скршеним телима и сломљеним костима“, на Великој сцени „Љуба Тадић“, Југословенског драмског позоришта, синоћ је свечано отворен Битеф.

Реч је о представи која је имала великог успеха на прошлогодишњем Авињонском фестивалу, а која своју снагу „црпи из раскорака“. Изводи је седамнаесточлани, атипични балетски ансамбл. Њен аутор, белгијски кореограф млађе-средње генерације, свој рад заснова на веровању да је свако тело у стању да комуницира и да има шта да изрази. О прилици, коју је у овој представи пружио „губитничким телима“, онима који због своје старости или естетских мањкавости, немају прилику да се виде на позорници, и искуству рада управо са овим категоријама, за „Новости“, каже:

– Да, моје искуство у раду са различитим телима је било одлично. То је нит која повезује моје радове већ годинама. Мислим да је највећи разлог из ког то радим тај што сам прво био посматрач, а тек онда играч, односно, кореограф, и када сам био посматрач увек сам хтео да видим људе који су као и ја. За мене, као хомосексуалца, битно је да кад одем у позориште видим дела која одражавају квир културу. Такође, често кажемо да желимо да допремо до шире публике и мислим да део решења лежи у томе да на сцени представимо већи број људи, не само у позоришту, већ и у политици и другим областима. Да би се људи осећали прихваћено, морају бити заступљени. Моја искуства у раду са таквим људима (губитничким телима) су одлична, а и они су се осећали веома посебно што су били у продукцији.

Ако је плес и физички рад, који је његов сегмент најзахтевнији, пре свега, у менталном смислу? Да ли се човек (односно играч) 21. века нашао пред немогућим изазовима и потребом да сваки пут мора да изнова подигне лествицу?

– Мислим да је комад веома захтеван и на физичком и на менталном нивоу. Волим да у мојим пројектима тема нађе своје место и у процесу припрема. Ако комад говори о томе како треба да се организујемо, то је и део процеса рада. Има једна пешачка секција (у представи), која је веома виртуозна на одређен начин, али играчи морају да је броје, што је веома ментално захтевно, но уједно и награђујуће јер осећате да радите као заједница. На почетку доживите неуспех, не иде све како треба, облици нису лепи, али, мало-помало, радећи заједно и схватајући шта је пошло наопако, можемо да створимо хармонију на сцени.

Вербално се сви залажу за различитост, а чини се, никад није било мање уважавања другачијег мишљења. Да ли је ваша представа глас протеста према таквом лицемерју?

– Да, мислим да ова представа веома говори о поларизацији. Са једне стране, имамо поруку која даје наду за проналажење слободе инисистирањем на истој поенти, изнова и изнова, јер смо и кроз историју видели да морамо стално указивати на неке ствари; чак и кад мислимо да смо нешто постигли, то није случај. Погледајте садашњу ситуацију око права на абортус у Америци, квир права у Пољској и Мађарској, затим и у Београду са „Европрајдом“… Тако да су времена веома тешка. Да, са једне стране имамо поруку која улива наду, док је са друге стране веома насилан наслов. Видимо поларизацију у групама које ходају једна преко пута друге, док се приказује пуно насиља и насилног говора.

Сматрам да је веома важно питање вербалног насиља, колико смо се на њега навикли и како треба да пружимо отпор томе, јер се веома брзо претвори у право насиље. Видели смо то са Трампом на Капитолу, где он одржи говор мржње, а два сата касније људи нападну Капитол, тако да да, овај перформанс веома додирује тему поларизације. Не бих рекао да је реч о лицемерју, јер ствари иду набоље, али постоји други ток догађаја у друштву који опет постаје десничарски, суперфашистички.

Шта га је посебно препоручило за ову представу?

– Његова музика није протестна по себи, али је Горецки био композитор у комунистичкој Пољској осамдесетих и напустио је свој посао на универзитету јер је открио да се режим превише меша у наставни програм. И онда је, одједном, почео да ствара другачију музику, највећим делом под утицајем америчког минимализма. Мислим да је то било веома побуњенички – увести америчке утицаје у комунистичку Пољску. А онда имамо и Ке Темпест која прича о „брегзиту“, друштву, поларизацији, будућности, колико тешка и тужна она може да буде, али улива и веру. Мислим да треба да имамо веру у људе, то је оно што све три песме имају заједничко – апелују на људе да размисле о окрутности свога времена.

Извор: Новости.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: