Прегаоци Београдског соколског друштва

Др Владан Ђорђевић био је један од гимнастичара који су деловали у дружини Стевана Тодоровића. Студирајући 1863-1869. медицину у Бечу увидео је колико је допринео Немачкој Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). По повратку са медицинских студија добио је дужност начелника Санитетског одељења. Сматрао је да треба и у Србији отпочети са систематским телесним вежбањем.

Предложио је министру Милутину Гарашанину да се организује гимнастичко друштво. Припремајући оснивање гимнастичког друштва у Београду, упутио је писма учитељима гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и Ферду Михоковићу са питањем дали су спремни да добровољно раде у друштву ако буде основано. После пристанка, сазвао је 20. 12. 1881. збор угледних грађана у сали „Српске круне“ код Калемегдана. Збор је одржан под председништвом Стевана Тодоровића, а у првом реду седеле су један крај другог вође либерала, напредњака и радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић (1).

На наредном збору одржаном на истом месту 26.12.1881. усвојена су правила (Уредба) Београдског друштва за гимнастику и борење. По правилима друштво се старало да ради на развитку и унапређивању телесне снаге и здравља својих чланова; да оснива нова друштва која би поред гимнастике ширила свест народне заједнице; да обрати пажњу на народне игре уводећи их у своје вежбе; и да о свом трошку спрема учитеље гимнастике (2).

На скупштини одржаној 3. 1. 1882. изабрана је управа друштва. У управу су изабрани Стеван Тодоровић, оснивач дружине за гимнастику из 1857. и Лаза Костић, један од оснивача Соколског друштва у Новом Саду 1874. Редовна вежбања почела су 17.1.1882. у сутерену зграде Црвеног крста. Од гимнастичких справа друштво је користило вратило, разбој, коња, јарца, конопац за пењање, неколико ђулади за вежбање и десетак палица. Код Делијске чесме јула 1882. друштво је приредило Јавни час мачевања. Др Владан Ђорђевић и друштво приређивали су академије и концерте у Народном позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно здравље“. Исте 1882. основано је Шабачко друштво за гимнастику и борење а потом основана су друштва у Смедереву (1885), Зајечару (1890) и Крагујевцу.

На предлог Војислава Рашића Београдско друштво за гимнастику и борење на скупштини одржаној 7.априла 1891. прихватило је свесловенску соколску идеју и променило назив у Београдско гимнастичко друштво „Соко“. (3). Рашић је предлагао влади Србије да обезбеди 200.000 франака за зидање соколског дома у Београду. (4)

Момир Коруновић ступио је 1895. у подмладак друштва „Соко“, чији ће члан и истакнути првак остати до краја живота. Био је уредник „Соколског гласника Душан Силни“ од 1910. Студирајући у Прагу био је 1911. изабран за старешину Соколске секције „Српског академског друштва Шумадија”. (5)

Глумац Љубомир Станојевић био је предњак сокола у Београду. Момир Коруновић упознао га је 1895. кад је ступио у соколско друштво. Њему и младим соколима био је узор и пример какав треба да буде истински соко. Никад се није отимао да буде први, да буде члан какве управе. Увек при вежбању у вежбаоници или на вежбалишту соколског друштва подучавао је вежбаче да соко и прави човек мора да буде искрен. (6) Др. Милан Јовановић Батут примио се да буде старешина друштва 1896-1897. Трудио се да да нови правац рада и да развије слогу, љубав и братство међу соколском омладином. (7)

Љуба Јовановић, родом из Боке Которске, изабран је 1901-02. и 1903-06. за подпредседника Београдског гимнастичког друштва Соко. На његов предлог клуб Соко издвојио се из друштва Соко и постао самостални фудбалски клуб. На основу новог програма рада Друштво је основало Лоптачки клуб Соко 1903. За председника фудбалског клуба „Соко“ Јовановић је изабран 1903. (8) Као министар просвете и члан Сокола радио је на ширењу телесног васпитања у српским школама. Министарство Просвете прописало је 21.10.1911. „Основна правила и упутства за наставу телесног вежбања“. (9) Љуба Јовановић формирао је одбор који је израдио „Основна правила и упутства за наставу телесног вежбања у средњим школама“, у која су била уграђена савремена решења наставе телесног васпитања. Предвиђено је да се на крају тромесечја тестирају ученици ради утврђивања достигнутог физичког развоја (висина и тежина; обим груди; скок у вис ; трчање на 30 м; бацање терета од 1-3 кг). Тиме је створена основа за стално праћење телесног развоја и физичких способности ученика. Достављена Правила и Упутство делила су се на наставна средства, распоред наставног градива и упутства за наставу телесног вежбања у средњим школама. Као новина у настави телесног васпитања био је предлог министра да се као помоћно средство ове наставе организује рад ученика у друштвима за телесно васпитање. Препоручивао је да се ученици учлањују у соколска и планинарска друштва, стрељачка, клизачка, веслачка и слична удружења.

Велики број школа није имао услове за наставу телесног васпитања, па је вежбање ученика у овим друштвима често било и једино њихово вежбање. Да би обезбедио што стручнију реализацију наставе министар је уз Упутство додао списак стручне литературе (10). Као министар просвете увео је гимнастичку смотру свих средњих и стручних школа. Прва смотра одржана је 6. јуна 1912. (11). На његову молбу чешки и словеначки соколи упутили су своје предњаке у Србију за наставнике гимнастике. Његове заслуге за ширење гимнастике истицао је др Војислав Рашић, у свом часопису „Српски витез“. (12)

Београдско соколско друштво напредовало је од 1907. У време анексионе кризе, 1908. одржани су митинзи и родољубиве манифестације у Београду. Министар просвете Љуба Јовановић са начелником Мирком Поповићем, радио је на отварању шестомесечног течаја за наставнике гимнастике, који су поред рада у школи, радили и у соколским друштвима. То је био први пут да се држава бринула за развој соколства. Нови учитељи Јан Свобода и Јан Зајчек утицали су на ширење соколства. Београдско соколско друштво је учествовало на вежбама у Крагујевцу, Нишу и Пироту. Сарађивали су са Новим Садом и Земуном. Друштво је учествовало на Раваничким слетовима са Фрушкогорском жупом. Јавни час у Горњем граду одушевио је омладину и привукао је у соколану. (13) У својим сећањима Богољуб Крејчик је писао о лету 1906. Био је у соколском подмладку. Њихов предњак био је Драгољуб Илић. Академије су се одржавале у сали код „Коларца”, тада познатој као „Мало позориште”. Ту су се одржавале позоришне представе за ђаке, као „Бој на Косову”, „Станоје Главаш”, … . У тој сали приређивани су јавни часови под именом „Словенских вечери”. (14)

Противници сокола у Београду су се у „Брки” изругивали соколима а посебно соколицама. Агитација противника сокола била је усмерена на родитеље девојака да им не дозволе упис у соколске редове. Да би се рад соколица приказао у правој светлости позвао је Београдски соко одред чланица „Српског сокола” из Шида да учествују на другом чешком соколском вечеру фебруара 1908. у сали код Коларца. Београђани су имали први пут да виде соколице на делу. Соколице из Шида наступиле су 8 фебруара 1908. у поворци кроз Београд, а увече на академији код Коларца. Пред препуном салом, у присуству краља Петра и престолонаследника Ђорђа, извеле су просте вежбе, вежбе са заставицама у пирамидама и вежбе са мачевима. Сутрадан су примљене у двору. У оквиру „Српског сокола” из Шида основан је крајем септембра 1906. девојачки одред, коме је старешина била Милена Ненадовић, рођена Бабик. Вођа одељења био је учитељ Милан Вуковић, предњак Зора Станисављевић, други предњак била је Ангелина Голуб. Извршујући чланови били су Милена Зечевић, Мара Рус, Смиља Станисављевић, Ангелина Станисављевић, Христина Голуб, Цветана Тихи, Софија Зечевић, Мирослава Мандић и Ангелина Јојкић, све из Шида. При прелазу из Земуна у Београд спровео их је др. Танасије Пуља, старешина земунског соколског друштва. (15) Друго чешко соколско вече приређено је 7. фебруара 1908. у сали код Коларца. Соколи су министра просвете Андру Николића у знак признања и захвалности, изабрали за свог почасног члана. Андра Николић је радио да се оснује Гимнастичка школа. Важност чешких предњака била је таква да је соколски старешина др. Шајнер добио генерално овлашћење од највишег просветног тела у Русији да шаље чешке предњаке по руским гимназијама и свим школама. Програм чешког соколског вечера био је : 1. Војна музика је изводила “За заставом соколском!”; Београдско певачко друштво са неколико чланова Чешког београдског друштва Лумир певало је “Где је моја домовина ?” 3. Др. Војислав В. Рашић, секретар Београдског гимнастичког друштва Соко, говорио је “О чешком соколству”. 4. III подмладак Београдског гимнастичког друштва Соко изводио је рад палицама; 5. Војна музика изводила је “За Тиршовом девизом! Свечани марш V Чешког Свесоколског слета у Прагу на Видовдан 1907. 6. Девојачки одред Српског сокола у Шиду извео је “Рад заставицама и покретне пирамиде”, 7. Војна музика извела је полку-мазурку “Јачајмо се!” 8. I коло Београдског гимнастичког друштва Соко извео је “Слободна вежбања V Чешког Свесоколског слета у Прагу на Видовдан 1907.”; Одмор од 10 минута. 1. Војна музика извела је полку “Соколку”; 2. Неколоко чланова Нишког и Београдског Сокола извели су Рад на вратилу; 3. Девојачки одред Српског сокола у Шиду извео је Рад палицама – мачевање; 4. Београдско певачко друштво са неколико чланова Чешког београдског друштва Лумир певало је “Хај, напред чете соколске!” 5. Девојачки одред Српског сокола у Шиду извео је Наступну пирамиду са заставицама; 6. Војна музика извела је соколску химну “Хај, напред чете соколске!”; 7. Београдско певачко друштво са неколико чланова Чешког београдског друштва Лумир певало је “Једнакост, Слобода, Братство!” 8. IV подмладак Београдског гимнастичког друштва Соко изводио је”Четне слике”. Ред игара био је 1. Србијанка, 2. Валцер, 3. Полка, 4. Маћедонка, 5. Мазур, 6. Беседа, 7. Неда гривна, 8. Валцер. После 1. Трговачко коло, 2. Мазурка, 3. Кадрил, 4. Па-дес-пањ, 5. Шумадинка, 7. Сарајевка, 8. Лансие. (16)
Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8.11.1909. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25.октобра 1909. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Соколи су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 9-12 јула 1910. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине.
Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представници Хрватског соколског савеза, Соколи из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је : „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.” На то су присутни певали „Хеј Словени !”. После тога упутили су се на свечани простор у тврђави Калемегдан. Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника Савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. Јавну вежбу завршили су соколи из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз. Кад је приступио да говори др. Поповић све је заорило покличима „Живео Поповић !”. Поповић је приступио, притајеним осмехом погледао око себе и рекао : „Доносим поздраве од браће онкрај Саве !”. После вежбе на молбу сокола војни академци су заиграли коло. Придружила им се публика и соколи. Увече је био соколски банкет, на коме су говорници истицали важност Соколства за заједничко дело свих Словена. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду.

На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. (17) Другог јутра после јавне вежбе соколи су се сврстали пред хотелом „Славија” за излет у Топчидер. У соколској колони били су Чеси, Словенци, Хрвати, Срби, Далматинци. Пред соколима су прво српски пешаци, па коњаници и артиљерија изводили своје вежбе. Соколи су их поздрављали : „Живела српска војска !”. Соколи су дошли пред краљев двор. Чули су : „Само Соколи у кроју и Соколице са соколским знаком имају приступ !”. Остале су у краљевом врту послужили дворски послужитељи закуском и дворским цигаретама. Било је погошћено преко 200 особа. После подне соколи су поновили јавну вежбу. Српска влада доделила је соколима 3 бесплатне композиције. У првом возу су били Чеси, у другом Хрвати, а у трећем Срби и Словенци. Свуда по станицама соколе је дочекивало грађанство са одушевљењем. На неким станицама, где је воз морао дуже да чека, играли би коло. Соколе је у Нишу дочекала војна музика, војска и велико мноштво грађана. Соколи су са развијеним заставама дефиловали Нишем, пролазећи кроз густи шпалир војске и грађанства. Наставили су возом за Цариброд. (18) Београдска општина доделила је Соколском друштву земљиште за градњу дома 1910. (19) На слету у Загребу 1911. наступили су сви српски соколи из Србије и жупа у Аустро–Угарској у поворци под командом Мирослава Војиновића, начелника Савеза соколских друштава „Душан Силни“ и под заставом тог соколског савеза. (20)

После Првог светског рата на Видовданском сабору 1919. у Новом Саду соколски савези су се ујединили. Соколска жупа Београд „Душан Силни” образована је на првој седници збора 24.9.1920. За доживотног почасног старешину изабран је Стева Тодоровић а за старешину жупе Љуба Јовановић. Жупи је припало десет соколских друштава : Београд, Земун, Вршац, Обреновац, Панчево, Рума, Смедерево, Смедеревска Паланка, Сремски Карловци и Стара Пазова. Прва седница збора друштвених начелника одржана је 24. октобра 1920. На њој је изабрано начелништво и чланство техничког одбора Жупе. За начелника изабран је Милош Војиновић а за начелницу Мила Јовановић. (21) У Београдском соколском друштву окупили су се истакнути прегаоци. После Првог светског рата дошло је до оснивања нових соколских друштава у Београду. Београдско соколско друштво названо је Соколско друштво Београд-Матица.

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око Соколово, Београд, 1 новембра 1938, бр.9, стр.213-214;
2. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“, „Српски витез“, Београд, 1 април 1912, бр.4, стр.90;
3. Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд, 1892, стр.28;
4. Проф. др. Владан Вукашиновић, Павле Врачарић, „Војислав Рашић, великан гимнастике и соколства”, „Око соколово”, Београд, јун 2016, бр. 59-60, стр. 28;
5. Мр.сци.арх. Тихомир Обрадовић, „Момир Коруновић – соколски архитекта и архитекта сокола“, „Око Соколово“, Београд, децембар 2009, бр.33-34, стр.13,14; Л.П. „Српски Соко у Прагу”, „Српски Соко”, Сремски Карловци, 12 (25) Јунија 1911, бр. 8, стр.128;
6. Момир Коруновић, „ Успомени брата Љубомира Станојевића“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 1 марта 1935, бр. 10, стр. 2,3;
7. Андра Мих. Петровић, „Др. Милан Јовановић-Батут”, „Око Соколово, Београд, 4 фебруар 1941, бр. 1, стр. 14,
8. Др Стефан Илић, Др Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе”, Београд 2006, стр. 459,470;
9. „Министри просвете Србије 1811-1918″, Београд 1994, стр.136;
10. Др Стефан Илић, Др Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе”, Београд 2006, стр. 433-434; „Телесно вежбање и спорт у Србији (1857-2007)”, Београд 2008, стр.38;
11. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији“, Београд 2004,стр. 677;
12. „Наставници за гимнастику у Београду“, „Српски витез“, Београд, 1.2.1912, Год.IV, бр.2, стр.43;
13. „Како се развијало соколство Београдске соколске жупе”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 126;
14. Богољуб Крејчик, „Београдско Соколство пре тридесетак година”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 155-156;
15. Душан Бабић, „Прва врста Соколица у жупи Београд”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 156, 157;
16. Војислав В. Рашић средио је „Споменица на II Чешко Соколско вече”, Београд, 1908, стр. 8, 16-21,
17. Др Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, стр.6-30; Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;
18. Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 4, 5;
19. „Сизифовски подухват сокола”, „Око соколово”, Београд, јун 2016, бр. 59-60, стр. 29;
20. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр. 2;
21. М.Ј. „Београдска соколска жупа”, „Око соколово”,

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: