Преко шездесет одсто грађана Црне Горе против санкција Русији; Митрополит Јоаникије најпопуларнији

С једне стране, може се рећи да су резултати последњег истраживања „Нове српске политичке мисли“ логични и да се уклапају у тренд онога што су показала и нека наша ранија истраживања. С друге стране, резултати су изненађујући – ако имамо на уму оно што, такорећи, непрестано говоре и чине водећи представници црногорске власти и невладиног сектора, и што је доминатни садржај црногорског медијског простора .

Митрополит Јоаникије је у последњих годину дана вероватно најнападанија личност у Црној Гори, и то са разних страна политичког спектра, а истовремено је, показује ово истраживање, и УБЕДЉИВО најпопуларнија. (У том погледу, чини се, дели судбину свог претходника на трону Митрополије црногорско-приморске). На другом месту је бивша министарка здравља Јелена Боровинић Бојовић, која је у претходном периоду такође оштро нападана због пандемије, а и других ствари. Треће и четврто место по средњим оценама (а, заправо, прва два, рачунајући само актуелне политичаре) заузимају Милојко Спајић и Јаков Милатовић, два најистуренија и такође најнападанија министра бивше Кривокапићеве владе.

Коначно, не рачунајући Митрополита, највећи број „петица“ (23,8% плус још око 10 одсто „четворки“) има Мило Ђукановић, што само показује да у очима његових верних следбеника нема те кризе ни афере која може уздрмати Ђукановићев полубожански статус.

Да Црна Гора иде у исправном смеру мисли свега 21 одсто њених грађана, 22,6 не може да се одреди, док чак 56,4 одсто мисли да је тај смер погрешан.

Ипак, оно што је у овом истраживању убедљиво најзанимљивије и најважније јесте питање рата у Украјини и став црногорског јавног мњења према томе – кога криве, кога подржавају, и како очекују да ће се све завршити. И, наравно, шта мисле о санкцијама које је Црна Гора завела Русији. Искрено говорећи, ту нисмо знали шта можемо да очекујемо – слушајући представнике највећег дела црногорске власти, као и доброг дела опозиције, медија и невладиног сектора, а нарочито оно што изјављују председник и министар спољних послова, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић, могло се учинити као да је осуда Русије готово плебисцитарна. Али је резултат на крају био буквално супротан. И то, случајно или не, готово идентичан одговору на наше прошлогодишње питање о подршци инаугурацији митрополита на Цетињу.

Наш налаз и недвосмислен закључак каже да – после свега и упркос свему – Црногорци у великом проценту и даље воле и навијају за Русију. И то ће вероватно бити разлог због којег ће ово наше истраживање бити нападано, или игнорисано.

На неки начин, пролазили смо тог „топлог зеца“ више пута и у Србији, најчешће пред изборе, а и недавно, када смо објавили какво је расположење грађана Србије према тој врућој теми (увођења санкција Русији). Готово да нема европског званичника или амбасадора великих западних земаља који последих месеци није изјавио, па и више пута поновио, како се од Србије, као земље кандидата, очекује „усаглашавање“ са политиком ЕУ према Русији. А што у преводу значи увођење санкција Русији и – поред осталог – одустајање од подршке у Савету безбедности УН коју Русија пружа резолуцији 1244. А да и не говоримо о потенцијалном губитку повољих и привилегованих енергетских аранжмана и уговора које Србија тренутно има због пријатељства са Москвом. Практично, западни челници и изасланици Србији нуде „дил“ у стилу: Ви уведите санкције Русији, а „заузврат“ ћете морати да („узајамно“) признате независност Косова, одрекнете се подршке Републици Српској, прихватите резолуцију о геноциду у Сребреници итд. И онда се још чуде што апсолутна већина грађана Србије такву „великодушну“ понуду, разуме се, енергично и са апсолутном већином одбија.

За рат у Украјини свега 22 одсто испитаника криви Русију, а више него дупло већи број (47,6 одсто) сматра да су главни кривци САД и НАТО.

Више од три месеца нико се није „сетио“ да грађане пита за мишљење о најважнијој светској теми. А након што смо ми из НСПМ објавили наше резултате и саопштили да се 82,2 одсто грађана Србије противи увођењу санкција Русији (а 87 одсто се противи чланству у НАТО) били смо, најпре, игнорисани, затим нападани, да би се најзад појавила и нека друга истраживања која су, у основи, потврдила тај исти тренд.

На директно питање о подршци санкцијама Русији чак 62,8 одсто пунолетних грађана Црне Горе изјаснило се да не подржава увођење тих санкција, док их свега 21 одсто подржава.

У Црној Гори су бројке нешто ниже – али и даље апсолутно убедљиве. За рат у Украјини свега 22 одсто испитаника криви Русију, а више него дупло већи број (47,6 одсто) сматра да су главни кривци САД и НАТО. Такође највећи број (38,2%) верује да ће на крају победити Русија, свега 4,2 процента каже да ће победити НАТО (плус 3,4 одсто Украјина), с тим да велики проценат испитаника (скоро трећина) прилично реалистично каже да неће победити нико.

Најзад, на директно питање о подршци санкцијама Русији чак 62,8 одсто пунолетних грађана Црне Горе изјаснило се да не подржава увођење тих санкција, док их свега 21 одсто подржава (16,2 одсто нема став, или неће да се изјасни). Није ту, дакле, у питању нека нијанса, па да се може игнорисати или релативизовати („статистичка грешка“ итд). Напротив. Реч је о практично ТРИ ПУТА ВИШЕ грађана који НЕ ПОДРЖАВАЈУ позицију и политику власти по овом важном питању.

Реч је о практично ТРИ ПУТА ВИШЕ грађана који НЕ ПОДРЖАВАЈУ позицију и политику власти по овом важном питању.

Писац ових редова, разуме се, схвата тзв. „геополитичке реалности“ – ма колико да је, искрено говорећи, тај израз („геополитичка реалност“) најчешће само друго име за политику силе, условљавања и стављања пред свршен чин. У том смислу, ма колико да смо блиски (слични или „једно“) јасно је да Београд и Подгорица нису у истој политичкој позицији, при чему није увек лако проценити ко је у бољој, односно, мање лошој.

И зато сам, између осталог, често био веома критичан према појединим неодговорним изјавама из неких београдских политичких кругова који понекад излазе са, додуше, легитимним, али и прилично нереалним захтевима и очекивањима према Подгорици. Хоћу рећи: разумем врло добро, или макар наслућујем, реалполитички чвор и геополитичке менгеле у којима се данашња Црна Гора налази. Али онда макар нема потребе да се њена владајућа номенклатура, оличена у председнику државе и – нарочито – актуелном министру спољних послова, понаша као да политика коју воде има подршку грађана, јер то напросто није случај. Другим речима, ако из овог или оног разлога морају да чине то што чине, нека се барем не хвалишу и не трсе као да за то чињење имају подршку народа.

Ако из овог или оног разлога морају да чине то што чине, нека се барем не хвалишу и не трсе као да за то чињење имају подршку народа

Јасно је да страни фактор који тренутно има главну реч када су у питању политички процеси у Црној Гори неће пасти на теме због евидентног мањка демократског легитимитета актуелне власти, поготово када је у питању њен однос према Русији и санкцијама. Напротив. Подржаваће их све док су на пожељној линији – или све док та подршка не постане превише рискантна и скупа. Али макар да не буде дилеме око тога како по том питању ЗАИСТА стоје ствари – и да се зна да знамо.

Баш као што знамо и како се такве ствари – кад наступи екстреман раскорак између ставова грађана и политике власти – називају. А и како обично завршавају.

Извор: НСПМ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: