Преломно лето Господње 2021.
1 min read
Будући писци историје Српске Православне Цркве ћe, извесно је, годину која је на измаку због бројности догађаја описивати као изузетну, вероватно и као преломну. После представљења четворице челника наше Цркве, патријарха Иринеја и архијереја Амфилахија, Атанасија и Милутина, крајем претходне и почетком текуће rодине, затим избора Светејшег Порфирија за новог предстојатеља Српске Патријаршије, догађај збoг кога 2021. лето Господње може понети и епитет преломног је избор и устоличење новог митрополита црногорско-приморског, потом и избор и устоличење новог епископа будимљанско-никшићког.
Једногласно, штавише једнодушно, од свих чланова Светог Архијерејског Сабора, акламативно прихватање предлога наследника Светог Саве да за цетињског митрополита буде изабран дотадашњи епископ будимљанско- никшићки, натерао је да се открију они који су медијским манипулацијама и спиновима на друштвеним мрежама желели да у Цркви креирају атмосферу међусобног неповерења. У данима који су претходили, а поrотово после устоличења 5. септембра на Цетињу, потпуно су се открили, испољавајући бес, па и отровну мржњу према непосредним протагонистима спектакуларних догађаја у Подгорици и у Цетињском манастиру, његовојовoj Светости Патријарху Српскам гаспадину Порфирију, Његовим Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-nриморском господину Јоаникију и десетинама хиљада православних Срба окупљених око храма Васкресења Христовог у Подгорици, који су заправо слика расположења ставова и решености српског православног народа у целини.
Уз већ предвидиве београдске, подгоричке и сарајевске, највише беса, индиспонираности и жалости због одлучности патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија, стигло је са загребачких адреса, и то са обе стране улице, оне који настањују тзв. слободоумни левичари, и десне, са које се јављају ратни ветерани и екстремни ,католички“ интелектуалци. Један црквени чин који је тpeбало да буде уобичајен, практикован ко зна колико пута у историји, открио је да је хрватска политика Црну Гору, до 5. септембра 2021 видела као своје задње двориште.
Сви ови догађаји, укључујући сличне коментаре који су, махом из Подгорице уследили после устоличења епископа Методија у свештени трон архијереја будимљанско-никшићког у манастиру Ђурђеви ступови подвлaчe међузависност између духовности и политике, односно да је политика израз духовнаг стања и народа и народних предводника.
Каква је духовно стање нашег православног народа најбоље показују његове духовне вође патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије који уједињени раме уз раме, дуже од четрдесет година корачају путем који у живот води, а речи које су изговорили у поменутим догађајима „Вечерње новости“ овим издањем желе да сачувају за будућа поколења.
Д. Стокановић
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Стање,
Са маскама и(ли) без (њих)
(од ономад)
Усмено или више или мање писмено,
«партизанштина» — израз за карактеристичан став и приступ.
«nisam….— ali mogu da pogledam…»
#
Данас ме пита једна женска особа шта мислим која (чија) вакцина мање боли…
Добар израз (мени, скреће пажњу) је недавно дао један израелски новинар,
ПТС је истумачио наново као ПРЕтрауматски синдром, описујући оно што гледа око себе.
Такође, прилагођен(о) актуелном нам тренутку – електронски модификован артиклима свакодневне (ново)употребе визуелан приказ осликаног свода Сикстинске капеле, на руској друштвеној мрежи прати натпис
“ у Инфективно одељење Психијатријске клинике“
(…се Свет претворио)
Још нешто, из сјећања «по очима»,
По Не для меня — Никита Михалков је урадио мотив целог једног филма,
Као позив на присјећање на с в(иј)е с т о Васкрсењу присутну широко — код генерација пре (наших, данас). Помиреност са Богом и спремност на жртву за ближње — то се осећа,
И «њену цркву јелику»,
А — «на нашу тугу велику»,
…“Да ведают потомки православных // Земли родной минувшую судьбу…“, А. С. Пушкин, „Борис Годунов“