Премијер би требало да зна…

Овај кратки, постђукановићевски, период друштвено-политичког трајања Црне Горе, обиљежио је, изнад свега, крик Ђукановићевих надничара из свијета културе, просвјете, медија, који на сва звона оплакују, наводни, крах црногорског идентитета и државних симбола.

Иако је свима јасно да је тај крик, заправо, тастер реакција класичних плаћеника, који не могу да се помире са чињеницом да су државне синекуре, на њихову жалост, постале ограничен ресурс, те да је, просто, постало неприхватљиво и немогуће по сред Европе и у 21. вијеку, бити плаћен – и то добро, за активности које имају за циљ легитимисање дискриминације над једним цијелим народом, фашизацију друштва и слично; ипак, не видимо разлог зашто би жалили за колоплетом симбола (застава, химна и свих тих силних датума), јер, они ни у најмању руку нијесу угрожени.

У тој спољашњој манифестацији њихове владавине све је, нажалост, остало исто. Иако, срећом, макар њега нема.

Да све буде исто, својски се потрудио премијер у техничком мандату др Дритан Абазовић, оном јучерашњом СМС поруком послатом свим грађанима првог и другог реда најнезависније државе на свијету.

„Srećan Dan nezavisnosti Crna Goro!

Ostanimo posvećeni evropskoj budućnosti na vrijednostima mira, ljubavi i solidarnosti.

Premijer dr Dritan Abazović“.

Пар сати касније, многима (ако не и свима) стигла је још једна СМС порука исте садржине.

Чисто да се потврди.

Али, шта да се потврди?

Премијер, иначе доктор политичких наука, требало би да зна да бити премијер, значи бити у служби свих грађана, а не само оне стелт већине која је тога дана славила у инат стварној већини, и на уштрб свих земаљских закона, сваке логике и, ако хоћете, демократије.

Премијер би требало да зна да је један дио грађана, како тада, тако и данас, деценију и по после референдумске крађе, био присиљен да напушта своје домове и да иде трбухом за крухом у „бијели свијет“.

Премијер би требало да зна да је због политике његових претходника који су Србе сматрали грађанима другог реда, али, ништа мање важно, и због самог начина прославе те референдумске крађе – која је неријетко била манифестована и као својеврсно оргијање и дивљање – велики број грађана отишао из својих породичних домова. 

Премијер би требало да зна да се на такав, дилетантски и инфантилан начин, не креира одрживо, кохезивно друштвено ткиво, и осјећај припадности нечему, осјећај заједништва.

Премијер би требало да зна да они грађани који су гласали за заједничку државу са Србијом не би требало да буду изложени провокацијама ове врсте, јер су и то, ваљда, грађани Црне Горе – ако „ништа“, оно барем порески обвезници који стварају друштвени производ ове земље.

Премијер би требало да зна и то да НАТО авиони који “поздрављају” оне које нису убили те 1999. године, нису баш повод за радовање и славље свима?

Премијер би требало да зна да традиционално стварање Пјонгјанг атмосфере, на начин што се у безукусу поставе хиљаде Ранкових вексилолошких рјешења (вексилологија – научна дисциплина која проучава заставе), и све то на уштрб и у инат традиционалним тробојкама, не представља пожељан облик идентитетског самопотврђивања.

Премијер би требало да разумије да постоје људи у Црној Гори који не доживљавају ама баш никакву егзалтацију, нити желе да стоје мирно, пред једним нацифашистичким колаборантом какав је Секула Дрљевић.

Премијер би требало да зна да су сви ти коктели, ватромети и остале којештарије, тако јефтино покриће и неуспјешно шминкање суштинске новоцрногорске идентитетске трулежи.

Премијер би требало да зна за Бијелу књигу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: