Премијер Кир Стармер као Супер Хик

Пише: Небојша Радић

Британски премијер, лабуриста Кир Стармер прети да сруши све рекорде непопуларности. Ево већ после три месеца на власти око педесет посто становништва оцењује његов рад као неадекватан (учтив термин). Довољно је приметити да 73% грађана старих преко шездесет пет година оцењује рад лабуриста негативно. Три четвртине!

Па шта су они успели да ураде или не ураде тако катастрофално за ова три месеца?

Списак је подужи, али да кренемо од најсјајнијег бисера у тој круни од трња – убедљивом већином у Парламенту (један лабуриста био против) успели су да укину пензионерима традиционалну надокнаду за грејање зими. По проценама самих лабуриста (у време мандата конзервативаца) то ће ове зиме одвести у смрт око четири хиљаде пензионера.

Дан касније је Дејвид Лами, министар спољних послова, отпутовао у Кијев да Зеленском уручи нови чек на шесто милиона фунти. Паре које ће по свој прилици нестати у коридорима власти и мешетарења пре него ће стићи војницима на фронту.

Ко се сећа некада омиљеног стрипа Алан Форд, сетиће се и анти-јунака, пијандуре Супер Хика који отима од сиромашних да би дао богатима. Ту смо, дакле, у причи Магнуса и Бункера (аутори Алана Форда) препуној јетког хумора о људима са дна друштва који су се сада, ево, дочепали и власти.

Мислили смо да читамо стрип, а испало је да је стрип добро прочитао нас.

Ево листе приоритета Лабуристичке партије од када су дошли на власт. Неки заједљив коментатор би могао да примети да то нема никакве везе са предизборним манифестом. Нема, наравно, но нећемо сад о томе, апсолвирали смо сви тај тако неопходни елемент (лагање) политичког фолклора.

Велика Британија ће на име неповратне помоћи за борбу против климатских промена земљама трећег света дати скоро дванаест милијарди фунти а министар за енергетику Ед Милибанд је објаснио да смо на пола пута да зауставимо климатске промене и да разлога за хитну и јединствену глобалну акцију сада има више него икада.

Даље је рекао да се Британија сопственим примером (чиста енергија до 2030. године) намеће као светски лидер у борби против климатских промена.

Да подсетимо да је допринос човечанства климатским променама упитан, да ту нема јасног консензуса и да је ова агенда идеолошка творевина и политичко оруђе. Како било – оде нам дванаест милијарди у џепове мултинационалних компанија које се баве зеленом транзицијом и политичара који су од тога направили уносну тезгу.

Британија је од пролећа 2022. године примила око четврт милиона избеглица из Украјине. Статистика нам казује да је издатак на избеглице (не само украјинске) неких 4,3 милијарди фунти. Поред помоћи избеглицама, Британија финансира и подржава ратне напоре Украјине. Та помоћ до данас износи 12,5 милијарди фунти, што укључује и 3 милијарде обећаних за 2024/25 годину. Американци су за исти тај период издвојили 54,4 милијарде долара. Да овде приметимо да је британска помоћ (око 15 милијарди долара) пропорционално већа, у односу на број становника, од америчке. Сједињене Државе имају пет пута више становника а дали су тек 3,6 пута више помоћи. Можда нам и овакви детаљи помогну да осветлимо позадину и динамику овог сукоба.

Да закључимо, дакле, Британијa је на ову украјинску операцију потрошила неких 17 милијарди фунти. Добар део тог новца се брзо врати на банковне рачуне домаћег војно-индустријског комплекса али је суштина проблема што новац одлази из државне касе коју пуне порески обвезници. Неки од тих пореских обвезника су радили и плаћали своје обавезе и по четрдесет и више година па сад немају за грејање. Но држава не може да нађе тих 4,8 милијарди да загреје десетак милиона својих пензионера. Уштеда се процењује на 1,5 милијарди. Тек десетак посто укупне суме која је упумпана у украјинску операцију.

Кад смо већ код Украјине, да подсетимо да је бивши премијер Риши Сунак напоменуо једном приликом да одлази јер, између осталог, не жели да буде ратни премијер. Но звецкање оружјем, односно ракетама дугог домета, наставља се. И док чекамо расплет драме (комедије?) око америчких избора ова ратна опција је сигурно сасвим валидна и реална.

Кир Стармер се сасвим уживео у улогу новог Винстона Черчила па је летео преко Атлантика да убеди Американце да Украјинцима дозволе употребу ракета великог домета што је, како је Путин лепо објаснио, равно објави рата. Убеђивање није било успешно па се Стармер вратио преко Атлантика да даље убеђује европске савезнике и да настави да тлачи пензионере и остале британске грађане.

Нето имиграција (и-мигранти мање е-мигранти) је прошле године била око седамсто хиљада људи. Илегалних имиграната је у последњих годину дана било око четрдесет хиљада. Илегална имиграција представља проблем како у Британији тако и у другим земљама западног света.

Посланик Конзервативне партије Нил О’Брајен изјавио је у парламенту да не само да влада, већ и читав политички систем крију информације о имиграцији. Он је наиме устврдио да је владино одељење за рад и пензије престало да објављује податке о захтевима за социјалну помоћ према националности, што онемогућава да било ко утврди утицај имиграције на систем социјалне помоћи (и новонастале трошкове, наравно). Да је државна пореска служба престала да објављује информације о плаћеном порезу и пореским кредитима по националности, што опет онемогућава да се изгради тачна слика о томе како имиграција утиче на националну економију.

Да Министарство унутрашњих послова одбија да одговори на питања о имиграционом статусу људи у затворима, што онемогућава прикупљање информација о томе како, ако уопште, имиграција утиче на стопу криминала. Што је још горе, Министарство унутрашњих послова заправо има ове податке, али одбија да их предочи јавности. И даље, Министарство унутрашњих послова не прикупља ни податке о националности људи који су ухапшени, што, наравно, онемогућава да сазнамо како, ако уопште, имиграција утиче на стопу криминала.

Исто то министарство неће да обзнани детаље о томе колико троши на хотелске собе и смештај за илегалне мигранте (знамо да увек држе под закупом пет хиљада хотелских соба за ову намену). Исто то министарство каже да не зна колико троши на кредите избеглицама иако је то новац пореских обвезника.

И да додамо реченоме још један занимљив детаљ, у последњих петнаест година 74% послова су добиле особе које нису рођене у Британији. Таквих (не-рођених у ВБ) је иначе око 13%. Велика несразмера, заиста. Да ли је то због тога што имају мање прохтеве а раде више и јефтиније? Или су једноставно послушнији и оданији власти ма каква она била? Или су нови послови углавном слабо плаћени и погодни за имигранте, на пример? А можда ти исти имигранти постану и боље (у спровођењу строгоће) бирократе, полицајци и војници.

Како стоје ствари са државном статистиком (О’Брајен) тешко да ћемо наћи коначне одговоре на ова и друга питања. То ваљда и јесте смисао сакривања података.

У исто то време, Супер Хик премијер пушта из затвора на хиљаде тешких криминалаца како би у њихове ћелије сместио грађане који објављују твитове или поруке на Фејсбуку, Инстаграму и Тик-Току који се могу сматрати (клизав терен) позивом на нетрпељивост и мржњу. Кажете, на пример, пријатељу преко Вибера да вам је мука од свих ових имиграната и да то све треба вратити у њихове Авганистане и Пакистане, кад, после пола сата неко куца на врата. Отворите кад оно десетак полицајаца – е, па не може то тако да говори ко шта хоће, има да се зна ред.

Што би рекао председник Аргентине, супер-либерални Хавијер Милеи: „Од када су социјалисти дошли на власт у Британији – затварају друштвене мреже јер их ти медији позивају на одговорност. Да ли пратите рад Кира Стармера? Цео свет гледа како уништава оно што је некада била највећа демократија на свету!“ Значи, Аргентинци не само што су прваци света у фудбалу, већ сад деле и лекције из демократије и самим Британцима!

Све је то сасвим у складу са глобалним трендовима и убрзања кампање против „дезинформација“ и „говора мржње“, о чему сведоче хапшење суоснивача Телеграма Павела Дурова, низ претњи (од Европске уније па надаље) на рачун Икса и Илона Маска те забрана истог тог Икса у Бразилу као и предлог закона о сузбијању „законитог“, али „штетног“ говора у Великој Британији па и Ирској.

Да не говоримо о томе да се у нацрту аустралијског закона о дезинформацијама појавила и клаузула по којој се подривање поверења јавности у банкарске институције и финансијске послове сматра „озбиљном штетом“ (затвор?) .

Ово као да је исписала група бирократа из кафкијанског Замка. 2008 године смо ми, порески обвезници, те исте банкаре спасили (заслужене) пропасти а они сад спроводе тоталну тиранију. Ровови као да су ископани и демаркационе линије исцртане. Или-или.

И замислите само да треба да уопште постоји нека служба, канцеларија која се бави процењивањем шта је то „подривање поверења“ нечега, било чега. Та и таква служба може да оптужи било кога за било шта кад год пожели. НКВД ведете Берија и Јагода на турбо погон – замислите само да су пре сто година имали камере, мобилне телефоне, Фејсбук, Интернет и могућност прикупљања огромних количина података. Сибирски лагери би брзо прогутали остатак Совјетског Савеза – била би то једна врло дуга и хладна ноћ.

Поред зимског смрзавања, украјинске трагедије, зелене агенде, најезде миграната и завођења опште цензуре, ту је сад наравно и воук покрет са темама попут кривице белог човека, ревизије историје, трансродне хистерије, расне и родне нетрпељивости (зове се „трпељивост“) и политичке коректности доведене до бола. Лабуристичким активистима су то све врло драге теме које међутим имају нешто заједничко.

Пре свега, воде у сиромаштво и дестабилизацију друштва. Како и сам Кир Стармер рече, „влада ће морати да буде не-омиљена“. Значи, нуди нам се не-популарна влада као норма, као стандард демократије. Па како мисле да одрже такву владу на власти у демократском систему? Па тако што ће увести цензуру и забранити коментаре и критику исте те владе. Просто. Онда ће као Стаљин да почну да ретуширају старе слике, филмове, видео и аудио записе, мењају историју, свест… Пол Пот је то у Камбоџи решавао масовним стрељањима. Неки други диктатори глађу. Кир Стармер ће то све да реши кафкијанском цензуром.

Друго, све ове мере измичу рационалном реалном расуђивању и почивају на идеолошким премисама. Историју треба обојити у црно (сад је Хамлет црнац) како би се побољшао положаја црног становништва. Клеопатра је била припадник ЛГБТ популације. Грејаћемо се на ветар и Сунце, живећемо у градовима где нам је све доступно на петнаестак минута од куће. Кола и јавни превоз нам и не требају.

Добри Украјинци морају победити зле Русе. Сутра ћемо стегнути каишеве да би нам прекосутра било боље. Наравно. Ко се сећа Југо варијанте комунизма сећа се и ових и сличних идеја.

Но ипак су то само идеје, идеолошке потке. Стварност је да је Хамлет био Данац који се никада није осунчао на Средоземљу, да је Клеопатра за љубавнике имала и Цезара и Марка Антонија, да Руси полако али сигурно добијају овај рат и да ће се без бензина, дизела, угља и мазута читава западна индустрија стати (види: Фолксваген).

Но, питање остаје, као у свим крими-романима, cui bono? Зашто је влада Стармера овако брзо увела толико пуно непопуларних, идеолошки заслепљених мера?

Кир Стармер шпарта светом заговарајући употребу ракета у дубини руске територије. Какве користи од тога има просечан Британац? Никакве, јасно је то као дан. С друге стране међународни инвестициони фонд БлекРок је купио више од пола обрадиве земље Украјине и треба заштити њихове ингтересе. Кир Стармер је и сам прошле године рекао да му је Давос (Светски економски форум) пречи од Вестминстера (британски Парламент). Ето, дакле, где се генеришу ове идеје и зашто се морају на силу наметнути становништву које овде личи више на колатералну штету него на сувереног творца историје.

Супер Хик је задригао, бахат и вулгаран. Прави се да лети а толико је пијан и неспособан да једва хода. Служи богатима и мрзи све око себе.

Сад је још на видело избио и скандал око неких тричавих сто хиљада фунти које је један муслиман бизнисмен дао Стармеру за карте за фудбалске утакмице, дизајнерске наочаре, сину за стан где да спрема испите а жени његовој за хаљине и сличне потрепштине. Тај је исти бизнисмен Лабуристичкој партији поклонио и пола милиона фунти а заузврат је добио неометан приступ резиденцији премијера у Даунинг стриту. Кир Стармер као Супер Хик, лети изнад Лондона сав задригао и отежао од дарова и корупције.

Но, како примећује сјајни шкотски коментатор Нил Оливер, Џорџ Орвел мора да је био видовит. Али не само кад је писао свој славни дистопијски роман 1984, већ и када је писао Животињску фарму – свиње (видети треће поглавље романа) као да су дошле на власт!

Кад смо већ код власти, прича се да су Киру Стармеру дани одбројани. Ко би га могао наследити? Заиста застрашујуће питање. Министар иностраних послова, несрећни и неспретни Дејвид Лами? Заиста… да ли је могуће да лабуристи успеју да замене Супер хика Грунфом? То је лик из истог тог стрипа, Алана Форда. Грунф је, иначе, онај који каже, „тко лети вриједи, тко вриједи лети а тко не лети не вриједи!“ Мудар на себи врло својствен начин. Ако то не помогне – ништа неће.

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: