Премијера Шекспирове “Укроћене горопади” Градског позоришта Подгорица

Пише: Драган Копривица

На почетку осврта о новој премијери Градског позоришта, о постављању једног Шекспировог текста у Градском након двије деценије, мора се истаћи огроман ентузијазам овог Позоришта, уз изузетан допринос Управе на челу са директором Стеваном Копривицом и умјетничким директором Душаном Ковачевићем. Разбијајући окове пандемије, ово Позориште се уз невјероватну енергију и слогу борило све вријеме да окупља љубитеље театра, и мјесеце за нама премости оптимизмом, који позоришна умјетност својим бићем исијава.

Искрени осврт о дометима “Укроћене горопади” потребан је и из више других разлога, а један је што у Црној Гори већ годинама имамо пригодну позоришну критику, намјенску, од случаја до случаја, уз наручене критичаре који подржавају дежурни оптимизам и поред евидентних промашаја служећи се политиком незамјерања и неталасања. С друге стране, присутни су и екстремно негативни ставови, који такође не иду у корист театра, чиме се, у цјелини, доприноси стварању неке виртуелне позоришне Црне Горе. А публика се често чуди хвалоспјевима о комадима, током којих се борила против стања, које се, његошевским маниром речено, може описати као “позоришна публика наша сном мртвијем спава”.

Вјероватно ни овај осврт није довољно прецизан, али има добру намјеру, покушај да се објективно оцијени најновија премијера Градског, уз сурову истину да ниједно позориште не може унапријед гарантовати успјех представе уз најбоље жеље и намјере, и уз сву логистику током рада на пројекту.
У Црној Гори, нажалост, већ дуже за добитну комбинацију важи ангажман страних, па страних, и опет страних редитеља, који, уз добре драмске ансамбле у Црној Гори, треба својим епохалним чаробним штапићем да покажу како је ријеч о синергетском споју са домаћим глумцима, те је унапријед јасно да ће доћи до тријумфа. Притом и уз нехумано потискивање наших позоришних редитеља, који као, на примјер, Лидија Дедовић, или Ана Вукотић, сједе на својим радним мјестима без ангажмана. А, као по правилу, од страних спасилаца театра добијамо осредње резултате, шематског типа, уз неинвентивна и превазиђена рјешења, уз потрошену редитељску имагинацију, при чему гледалац током представе чешће погледује на сат, питајући се кад ће, и хоће ли крај.
Нешто слично догодило се и на премијери Градског, па “Укроћена горопад” у трајању од пуних два и по сата није гледаоце укротила, него добрим дијелом изморила.

Редитељ Пројковски је и претходним двијема представама у ЦНП-у, “Бура” и “Буре барута” показао да нема умјетничку копчу с нашим гледаоцима, и да не запажа основни императив сваког позоришног чина: да се представе првенствено дијеле на интересантне и досадне. И да се на том обичном параметру руше све дубиозне редитељске интервенције, бука и бијес, сценска јурњава, коришћење хиљаду и једног сценског ефекта, након чега све личи на микс промашених очекивања, јер је редитељ, напросто, испао из форме.

Нешто слично се десило и са Шекспировим комадом. Спољашњи бљесак Пројковског, ротациона сцена, која се вртјела до изнемоглости, шематизовање кретњи ликова драме горе, доље, лијево, десно, све то није могло резултирати, сликарским рјечником речено, “златним пресјеком” представе, чиме би се дошло до толико потребног колективног позоришног угођаја.

Наравно, у публици увијек постоји и један број гледалаца, који воле аплаузе и еуфорична стања, али ни то није могло поправити слику о једној развученој представи, без нових, оригиналних редитељских рјешења.

Али, мора се истаћи да је представа изузетно дуго рађена, да су глумци Градског учинили све са своје стране, на чему им треба честитати. Но, кад се не осјећа аутентична позоришна атмосфера, ни редитељска рука, онда ни то не помаже.
Треба истаћи и храбар искорак Градског да подмлади свој ансамбл, који тек иде узлазном линијом, те управо стога публика није ни имала прилику да види изузетне креације. То треба и разумјети јер је ријеч о сазријевању младих снага, које ће тек блистати у годинама које долазе. За комад није добро ни што је најаутентичнију улогу одиграо не неко од главних ликова, него управо један епизодиста, Горан Славић, па је вријеме да Управа Градског коначно у свој репертоар уврсти и једну комедију, у којој би овај изузетно талентовани глумац напокон добио праву шансу, коју већ и предуго чека.
Посебну причу свакако представља однос према Шекспировом култном тексту.

А поводом величине овог можда и највећег драмског писца у свјетској књижевности није лоше цитирати и оцјену једног свјетског великана књижевности, чије “богохулне” ријечи не треба ад хоц одбацивати. Критикујући Чехова што се значајније не бави писањем својих приповиједака, него пише драме, Лав Толстој му је једном приликом дословце рекао сљедеће: “Ја ипак Ваше драме не подносим. Шекспир је лоше писао, а Ви сте још гори!”

Све да имамо у виду, као резерву, осјећај да је Толстој тога дана, на размеђи деветнаестог и двадесетог вијека, био лоше воље, ипак се оправдано поставља питање: колико Шекспирови текстови данас издржавају пробу времена.
Управо у том смислу Пројковски је дописивао Шекспира ововременим садржајима, на примјер, у репликама “непослушног гледаоца”, тј. Горана Славића, али је тиме додавао минутажу на штиво, које је тек дијелом штриховано.

А требало је, уз спору динамику, направити много веће скраћивање текста, што, нажалост, није учињено, па се остало ни тамо, ни овамо, а пажња гледалаца редовно падала уз нијемо питање “Бити,или не бити – кад ће крај комада?!!”
Редитељ се морао много више фокусирати на круцијално питање: степен супремације међу половима и позицију доминације жене, а много мање користити разноразне сценске ефекте, успјешне, али који су разводњавали главну причу.
Уз овакво виђење домета представе треба посебно истаћи сјајне костиме, који су елеганцијом, једноставношћу и стилизованим кројевима васпоставили елизабетанску епоху, а актери се у њима осјећали заиста сјајно. Да је све било на нивоу костима, све би и било другачије, а све честитке за костимографију треба упутити Катарини Вукчевић, као и њеном тиму који је израдио фантастичне костиме.

Дакле, Пројковски није одговорио изазову који је стајао пред њим, иако је дуго и напорно радио са драмским ансамблом Градског, јер напросто није имао кључ представе. И заборавио је да би му на било којој контролној проби било који гледалац указао да је представа, добрим дијелом, досадна, иако је било и неких успјешних редитељских потеза и глумачких надигравања. Али је комад као цјелина у значајној мјери подбацио захваљујући првенствено лутањима Пројковског.

И ова представа је најбољи доказ да не треба ићи на обавезне ангажмане страних редитеља “спасилаца”, који су ријетко кад и оправдали повјерење. А притом показали да је и позивање звучних имена мач с двије оштрице. Позоришни чин, као врста коцкања са умјетношћу, има особиту драж и због тога што је крајњи исход непредвидљив и поред великих уложених напора. А, ако се нема кључ, узалуд се куца и на отворена врата.

Истине ради, треба констатовати и да се на Фестивалу фестивала у Требињу, сваког јула мјесеца, на такмичењу најбољих аматерских представа од Триглава до Ђевђелије, могу видјети и боље редитељски урађене представе, и веће глумачке креације, јер су чланови тих ансамбала и искусни глумци у поодмаклим годинама. Смјена генерација у професионалним ансамблима је неизбјежност, и то продукује одређени пад глумачких остварења. Млади глумци Градског су у узлазној линији, и то обећава нове узлете. Свакако, главни протагонисти, Лазар Драгојевић у улози Петручија, и Милица Мајкић као Катарина, показали су да се од њих може много очекивати у будућности, али и други из младе гарде, Омар Бајрамспахић чак у трима улогама, Стефан Вуковић и сви остали!

А напокон треба ангажовати неке искусне позоришне редитеље из Црне Горе да редовно режирају, и неке који су недавно дипломирали на Цетињу, јер се исказује велика небрига државе према домаћим редитељима, који чекају шансу чекајући Годоа.

А тиме се дезавуише и функција Факултета драмских умјетности на Цетињу, и поставља питање чему онда Студијски програм за позоришну режију. У сваком случају, треба се надати да ће се напокон престати са већ тривијалном праксом: позивањем страних редитеља по сваку цијену, да уз добре паре режирају представе по Црној Гори. Дајмо шансу нашим редитељима, и тиме улажимо у будућност нашег театра у цјелини! Страни редитељи нас најчешће нијесу усрећили, а сами су врло добро глумили редитељске величине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: