Преминуо Јован Капичић
1 min read
После тешке и кратке болести у понедељак увече је преминуо познати црногорски удбаш и генерал Јово Капичић, јавила је Васељенска телевизија.
Јован Капичић – „Јово Капа“ (1919), је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије. Као заменик министра унутрашњих послова Југославије, обављао је командне дужности везане за Голи оток.
Рођен је 2. септембра 1919. године у граду Гаети, у Италија, где је тада била велика база избегле црногорске краљевске војске након Божићне побуне 1919. године, против династије Карађорђевић. Јовов отац Мило дипломирао је теологију и био је професор богословије, а 1918. црногорски комита и члан Црногорске федералистичке странке. Поред Јова имао је још двојицу синова – Павла и Влада и кћерку Анку.
Јово је одрастао на Цетињу где је завршио основну школу и пет разреда гимназије. У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Пошто је искључен без права на редовно школовање у средњим школама, морао је приватно да се припрема. Шести, седми и осми разред гимназије и матуру положио је у которској гимназији.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
PO KAKIM MU SE NA VJECNU KUCI
Г….о му за душу!
Ti nijesi u stanju da se opereš od ogromne baljege koja ti i pri hodu smeta a od čijeg smrada ti niko ne prilazi ni na dva metra a htio bi da nekoga po drugi put sunetiš!? Stvarno, ima li većeg smrada od tzv Sekule?
Како је Трне потурице црногорска? Буди љубазан па се мало удаљи, лој ми некакав засмрђе од тебе. Удаљи се да те не бих сунетио по други пут.
dobro je, u budžet para više A KAD I ĐE JE SAĐENJE,te izdajice, nema mira ni živ a neće ni mrtav
Ajde ovaj sto je u posteti mu vode ponio, barsuz kad god godje ide na sahranu,
Milivoj rece sinu: “ ja odavde ne idem.U smtr cemo zajedno“.Onda se nama obrati gledajuci majku i baku: “ Stegnite svoja srca,mislite na ovu djecu,mi smo ,koji ovdje ostajemo,zauvjek izgubljeni!idite! Idite !Neka vam je Bog upomoc,a nama da da laku smrt!“
Dok smo se pozdravljali,znala sam da oca nikada vise necu ziva vidjeti.Podize me i poljubi,a baka u rece: “ SRECNA TI SMTR ;SINE!“
Mi izlazimo,a oni zapjevase tiho pjesmu svojih otaca koja se polako razrastala,zuboreci grleno kao izvor s brda.Pjesma bijase vise otegnuta jauk nego osjecaj unutzrasnjeg zadovoljstva i radosti.Napolju kao i juce vojnici s automatima i na gotovs.Kapicic drhti od ljutnje,stijrlja nas pogledom.
Poslije naseg napustanja pecine da li su se na posao mineri,strucnjaci iz Beograda.Vojnici su na ledjima iznijeli 3000 kg trotil na vrh Sinjajevine.
Eksplozija je odjeknula planinama,nebesa se nad Sinjaevinom rastvorise,a ogroman stub dima pope se u nebo,da Bogu prica sta se na zemlji desava..
Od snazne detonacije stakla na kucama U Kolasinu su pucala.Digao se oblak kamenja i sive prasine.Kamenje je padalo po nekoliko kilometara unaokolo.
Lavina se srucila niz strme strane Sinjaevine.Srusili su vrh planine i urusili ga u pecinu.
Mir prahu vasem!
Kad Milivoje zavrsi,rece mu Miljan “ Zar ne vidis Milivoje,da je sve uzaludno,ovoga puta Bog je na njihovoj strani!“
Cinilo mi se dok je stari Milivoj govorio,da je u zamrezenom i malom ukocenom pogledu skrivao neku tajnu.Miljan je citavo vrijeme,kao i mi,stajao nepomican.Znao je da su molbe i kletve uzaludne ,da ostaju bez odziva,uprkos svetackoj uverljivosti Milivojevih rijeci.U pecini razredjena svjetlost,oci su navikle na polumrak.Gledam oca cije oci bjehu uperene u nas,ali prazno,gotovo mrtvacki suplje.Njegov unutrasnji pogled,onaj pogled kojim misao opipava zivot i svijet sto nas okruzuje,lutao je tamo,prolazio preko nas,kratko se zadrzavajuci na svakom od nas.Zla se sudbina nadvila nad njima.“Srecan je onaj koji umire prirodnom smrcu“,saputala je baka.Gledam oca i starog Ilincica,njihovi pogledi ne izrazavaju nista.zabrinuti su za nas.
Izjutra ga zovu na predaju,sve mu obecavaju samo da se preda.Znam da bestidno lazu,kaze Miljan,Kapicic vice ispred pecine: „predajte se,Miljane! Mi smo komsije,braca,dajemo vam casnu rijec da vam se zivotima nece nista desiti!“
Miljan iz pecine : „Vi braca nijeste,vi ste nebraca,mucibraca,ubibraca,koljibraca!Nikada zivi u vase ruke! Krv cu smrcu ohladiti,ne sramotom.Moj ponos necete gaziti!Izviri Kapicicu ,da te vidim.Doveo si puk vojske na nas petoricu!Ti prokletnice,hocez zivot na mukama da mi uzmes,hoces moju krv,to ti zadovoljstvo necu pruziti! A porodicu mozes slobodno pobiti.ne molim te za milost!“
Novica Rakocevic jedan od sefova Udbe,molio je miljana da pusti porodice,poznavaga je Miljan s fakulteta,bili su skolski drugovi i na njegovu rijec rijesi da nas pusti napolju.Obecao je Rakocevic da ce nam dati pratnju do Krnje Jele.Moja majka i baka htjele su da sa ocem ostanu u pecini da svi zajedno sa njima poginemo.Ali on nije dozvolio,jer je mislio pokusace da pobegne ako mu se ukaze prilika.u pecinu su rijesili da ostanu Dragutinov otac Milivoje Ilincic i sestra Janka Ilincica Milojka stra 23 godine.
“ Mislili su da da ce uci sa vama u pecinu i da necemo pucati.Ubili smo setoricu,morali smo,jer covjek mora da ubije da nebi bio ubijen.Da im padnem saka,parce po parce mesa bi sa mene sjekli.Ali necu im uciniti to zadovoljstvo.Ziv u ruke im ne padam.Mislim ako se prilika ukaze,kad vi izadjete,nocu oko tri sata da bacim svezanj bobi i da izletim i strmoglavim se niz litice,pa sta mi Bog da.Bolje da me izresetaju,nego da me gasovima truju.Oni ne mogu bez grdne pogibije prici ulazu,ali smislice oni nesto“Slusala sam majcin i ocev razgovor radoznaloscu djeteta.Plasila sam se mraka koji je pecinu ispunjavao.Nije dovoljno bila jedna luc da bi je potpuno osvjetlio.Nesto smo pojeli iz bakinog zavezljaja.Pokrili su nas cebadima.Nije nam bilo hladno.Ali ja nijesam spavala.Osluskivala sam svakoju njihovu rijec.“Ovdje smo prepusteni sami sebi“govorio je moj otac“,“sami odlucujemo o svojoj sudbini bez ikakvog oslonca na ma koga izvan sebe“.Pripremali smo se za smrt.izgleda da ce brzo doci i taj sudnji dan““Doci ce“, rece ona, kao konacno izbavljenje.Majka je saputala:“Miljane ako se ovo rodi musko,dacu mu ime Mihailo,ime tvog oca mucenika“.“ Ko zna stace s vama biti,a mi smo u vlasti smrti,a to je zakon zivljenja.Smrt nas gleda.Mi smo se ovdje zivo zakopali.Blizu smo neba“
Pred zoruneko udje u pecinu i rece „Svice“.Dragutinov otac,Milivoje kleknu ispred nas,ruke podize uvis,oci prema stropu i poce da gvoori:
“ Svevisnji,Svedrzitelju Boze,Pogledaj ovu nesrecnu djecu,pogledaj ove nesrecne zene,koje nikome nikada zlo ne pomislise,pogledaj nas neduzne,cija krv krvnicima treba!ti si mnoge turske vojske zaustavio,pokazavsi javno mnogim neznaboscima svoju moc.Ti si iz opsade izbavio mnoge crnogorske junake,velikog vojvodu Marka,na svjetlost si mnoge izveo.Ti,koji mrzis nasilje,gordost,pojavio si se i unistio mrske neznabosce .Ili nas ti ovdje pogubi smrcu,jer si nam ti zivot dao.Ti vjecni koji snagu imas,pomozi nam danas.Mole te ocajne majkesa svojom malom djecom,sa suzama.
Boze
Zasto dopusti izrodima ljudskim da postene muce,umne unistavaju,hrabre ponizavaju?O, oce, privedi kraju ovu nasu patnju!
Gospode,
Zasto nam ovakvu patnju dodeli,zasto nas osudi na ovakve muke?Zasto dozvoli da nas niscim duhom progone,da glave nase traze?
Svemoguci
Mi smo na krst prikovani,sem tebe niko nas skinuti nece!
Stvoritelju,
koji si nam duh udahnuo,da li si im mjesto u paklu numerisao?
priskoci nam upomoc,izbavi nas iz ovih muka!“
Tu je baba Milosava Ilincic,pa Milojka setra Jankova,tu su Milivoje i Kruna,otac i majka Dragutina Ilincica .Pravi se neki raspored za ulazak u pecinu.Izdvajaju prvo majku sa sestrom na ledjima pa baku i mene i atko redom.Ali ispred majke je vodnik sa puskom,drugi iza njega,a ispred nas treci i tako redom.Jovo doziva mog oca. „Miljane ne pucaj ide ti porodica u posjetu!“ „Hajduk nema porodicu Kapicicu“.Moja baka vice ispred pecine. „Pucaj ,sine vojska ide sa nama!“
Vice tat iz pecine : “ odstupi vojsko,pustite rodbinu samu,a vi pred pecinom!“Vojnici se okrenuse staresinama,a Jovo strogo:“Napred u pecinu! Nece oni pucatiporodice su sa njima!“ drugi oficir vonici idite slobodno!“ Opet se cuje Miljanov glas:“Vojnici ne ginite ludo vratite se!“ „Samo naprijed“,vice Jovo .Vojnici nas guraju naprijed a ocima zvijaraju lijevo i desno.Ispred nas na sredini u pecinu isprijecila stijena,a sa strane bjese pukotina kroz koju se moglo uci u pecinu.Odjednom u pokusaju da vojnik udje ispred moje majke u pecinu prolomise se pucnji.Vojnik pade ispred nas,ja i setra zaplakasmo,a neko iz pecine “ Brzo ulazite,ne osvrcite se na njih!“majka i baka pozurise,a nas na ulazu zgrabi neka snazna ruka i unese unutra.Unutar gori luc i osvetljava ogomne zidove pecine.Zidovi pecine glatki i vlazni stoljeca su ih brusila.Neki glas naredjuje da idemo lijevo,pa pravo.Nogu pred nogu ide baka Vukosava i mene nosi u narucju.Nazire se svjetlost od luca,a jedna dzinovska sijenka se stvori ispred nas.Otac me zgrabi baki iz narucja i poce da me ljubi.Ja obamrla,usta mi zavezana,cutim.Zatim se izljubi sa bakom,baka njemu:“ Smrt je pred pecinom!“ znam majko ne plasim se!Pokusat cu da pobjegnemodavde!“Da ptica ziva nemoze izaci,toliko ih ima oko pecine sine!“Otac pogleda majku zar su te takvu natjerali ovamo?“ „Izdrzala sam,Miljane!“Nas dvije smo stigle sa dusom u grlu a djeca su premrzla“.
Mjesec nad Sinjajvinom crven kao krv ali malo pomalo gubi jarku boju i sve vise blijedi.Na njegovom sjaju ocrtavaju se se sjene stabala i grana sto se preplicu po snijeznom pokrivacu.Borovi poput bijelih sablasti bijahu teski od njih,bijahu kao istesani u bijelom kamenu.na njihovim granama visile su ledene rese.Bijase to cudesba veza inja i njegovog tkanja.
Svice.Krecemo.Gazimo snijeg koji se iskri i svjetluca u bezbroj sicusnih ljusaka.Gledam gore.Odmaraju se bijele glave kamenih divova,a na vrhovima gromada bijele snijezne kupole.
Opet po kozna koji put penjemo se,padamo,dizemo se u cemu nam pomazu sprovodnici koji vec gube zivce,od umora,studeni,ili opasnosti,Cini mi se da ovo putovanje traje citavu vjecnost.Primicemo se bijelom snijeznom krovu planine.Ova planina sigurno krije velike tajne.hiljadama godina je nijemi svjedok placa,kuknjave,leleka,molitava ,psovki.Ko zna koliko je pometenika ostalo u smetovima da ceka proljece.
Stigosmo na Vratlo,na vrh planine.Bodu nas oci ljudi u koznim kaputima i cizmama.“To mu je porodica“,rece jedan za koga sam kasnije doznala da je Jovo Kapicic,koji je vec tada imao na dusu mnoge postene Crnogorce,a od tada i veliki broj svojih saboraca koji su po njegovom naredjenju umrli u najgroznijim mukama na Golom Otoku.Covjek zvijer cije oci nijesu mirovale.Njegov pogled je prijetio,dok su se oni,crni od mrznje,o neemu dogovarali.Mi smo cvokotali pod jednom velikom stijenom u blizini pecine.rece mi baka : “ Eto tamo je pecina,gdje ti je tata.Nemoguce je odatle umaci.A kako kad je ovoliko krvnika oko pecine.Sa automatima,postavljenim mitraljezima.Ptica nebi izletjela iz pecine da je nebi ubili.Snijeg ugazen.Sestra place od hladnoce.Sjeverac sijece.Cini mi se da mi se lice zaledilo,ne osjecam noge,hodam kao na stakama,padam.Baka me podize.Neki Rakovic,kasnije sam saznala da se tako zvao,prilazi mi smjeska se:“sad ces ti kod svoga tatice!“Tamo je toplo.Imaju oni i hrane i odjece.Unaokolo gore borovi kao ogromne buktinje su. Miris borovine se siri .Dim borovine dopire do nas.U nasoj blizini je rodbina tatijih drugova,prica baka.Poznaje ih dobro.
zaustavljaju nas. Tu u prtini treba provesti noc i docekati zoru.Nas dvije uvijene u cebad spustili su na prtinu,a majka i baka ceprkaju u prtini da bi ugrijali noge.Vjetar brije dolazeci iz divljih suma iz crnih noci.Oborila se na nas mecava,cvili i zavija,vitla snijeg u guste smetove.Grane velikih hrastova savijaju se i sudaraju uz zkikobnu skripu,kao da su mrtvacke kosti.
zvijezde nicu u sve vecem broju,jedna sjaje jace,druga blijedo svjetluca,a neke se,opet jedva naziru kao da leze u daljinama iz kojih Bog promatra ovaj svijet.prosu se zvijezda i pade u beskraj,srebrna traka prodje nebom te isceze iznad Sinjajvine.
Sapuce baka: “ posmrzavecmo se nocas.Steze sduden.Cujes li kako stijenje praska od studeni,kako stabla pucketaju“ pita me ona.
Copor vukova zavija i prodornim urlikom para noc.Kroz tijelo probijaju zmarci strave: 2 Ovo sluti na nesrecu“,sapuce baka “ nocas zlodusi urlicu sa sumskim zvijerima.Da nije ovo kakv zao predznak?“ Citavu noc urlik zivotinja znak je koji zlo najavljuje.To je nagovjestaj koji se tice najmilijih. Strah i zle misli uznemiravale su je,a tjeskoba joj je stezala srce ledenom rukom.Ona je sada bila klupko napregnutih i ustreptalih zivaca.Molila se baka za nas zivot i za njihov zivot u pecini trazeci da nas Gospod zastiti svojom rukom,nocas,kada urlikanje zvijeri nagovjestava zlokobne dogadjaje.Cesto je ponavljala iste rijeci.glas dolazi iz njene dubine,moli i preklinje za Miljanov zivot i nasladjuje se tajnom nadom da ce ga jos vidjeti.Nocna tama se sastavila oko nas,a vrijeme je uviralo u vjecnost.
Ne prestaje vujcji urlik.Crna noc je postala jos crnja od tog zlokobnog urlikanja.Blistave oci tih skotova prate nas i iz tame.Iz mraka me hipnotisu njihove ledene oci.Te lakom njuske sa skrgutavim zubima vrebaju na nas.A mi na velikoj bijeloj povrsini u tami.Baka sapuce:“Ti krvolocni napadaci napadaju samo u coporima i iz zasjede nezasticene stvorove.Kamen im u vilice!“Baka ne pamti da je ijedna zime napadao toliki snijeg.Mecava je jacala svakoga trenutka,sve se vise razmahivala,vrtlozi ledena snijega obavijali su nas.Bili smo bijele aveti.Bijase to sablazna noc,puna bijesova sto su svoje kolo zigrali.Baki su se prividjali nejasni oblici kojima su joj prilazili i davali znakove.Cuje se razgovor nasih pratilaca.Puse .“Brzo ce zora!“ rece jedan od njih. „“Smrzla su se ova djeca“, rece drugi.“ Neka su“,doda treci.“Nijesu djeca kriva,a stradaju kao i svakog rata“ na to ce neko.
„Mecava malo utihnu“,rece baka.Ruke i noge su mi se ukrutile od studeni ako za sat vremena ne krenemo pretvorit cemo se u ledene stupove“
Jedan zlocinac i ubica manje na planeti zemlji
MILJANOVA PECINA
„Do toga dogadjaja dopire moje sjecanje“prica Mira ,danas srednjovjecna zena,kcerka kapetana Miljana Mandica na koga su planinu srusili.
“ bijase to 18 februara 1947,godine,kako mi je majka pricala.Sjecam se uniformisanih ljudisa pus.-kama.Naredise majci i babi da se brzo spreme sa djecom.“Brzo,brzo,da vidite kako cemo Miljana ziva odrijeti!Uvise nas u neke krpe,pa u cebad.Baba mene na ledja,a majka sestru na ledja,a brata u stomaku.Skripi snijeg,posrcemo,padamo.Vojnici nas podizu,psuju.Odmicemo uz stalno pozurikivanje.Ja se privila uz bakina koscata ledja,siba me hladni februarski sjeverac,zasipa oci snijeznom prasinom.razmahala se mecava,studen sve ostrija.nebo se bijase spustilo nisko,nisko ,kao da ce na zemlju pasti.Sto smo vise odmicali,snijeznim smetovi su postajali sve visi i visi.Bijahu kao valovi sto su se smrznuli u casu kada su trebali da zapljusnu.Penjemo se uz brdo.Mislim iza toga brda bice kraj nasim mukama.Tu je tatina pecina,mislim.Ali iza ovga brda je drugo,mnogo vece.Brdo radja brdo.ljudi s puskama jedva se probijaju kroz brojne smetove.Oci i obrve mi pobijeljele od snijega.Baka propada u smet,a ja preko njene glave.Prilazi covjek s puskom i dize baku,a mene izvlaci iz snijega,stavlja me na njena ledja.Idemo dalje.Osjecam stravican bol ispod nokata.Sklapam rucice baki oko grla,a ona duva u moje smrznute prste.Majka sa sestrom posrce,nekako se dize,a baka sapuce “ Boze samo da se ne porodi na prtini,u ovoj pustoj i gluvoj planini!“
priblizavamo se Sinjajevini,sapuce baka.Ja gledam,vrhovi planine urasli u sive oblake.primice se noc .Nebom se gone niski oblaci,i katkad se kroz njih pomoli mjesec i brzo se sakrije.Sve unaokolo tone u tamu,jedva se naziru planinski vrhovi.klisure,ogromne stijene,uvale-sve se gubi u sivilu.Noc nam zasipa oci hladnom snijeznom prasinom.Stalno nas prati zavijanje vucjeg copora.
Тужна вијест, штета што нисте изабрали неки безболнији начин да нам ово саопштите. Прилажем један еуро за изградњу меморијалног пишоара „Јоле Клапипичић“. Мемоара у спомен на Јола и Даворјанку, „Божићну сеоску буну“ на престоном Несретињу и на све београдске коцкарнице које ће ова вијест потрести.
E ne može Ilija (Sekula) bez nečega smrdljivoga, nema šanse! Ako je ko zaslužio javni pisoar kao svoj spomenik to si baš ti Sekula, da ti i na onom svijetu oko tebe budu tvoji omiljeni miomirisi! A tvoje us…. gaće u muzej za najodvratniji eksponat!
Blago njemu… Imao se rašta i roditi. Slava mu!