Преокрет

„Ово није крај! Ово чак није ни почетак краја, али ово је можда крај почетка!“ Овим често цитираним ријечима британски премијер Винстон Черчил се крајем 1942. године обратио парламентарцима своје земље поводом сјајне побједе коју су савезничке снаге под командом брилијантног генерала Монтгомерија однијеле над Силама Осовине код египатског градића Ел Аламејна.

Ове ријечи неби ни биле запамћене да се није испоставило да су пророчке. До потпуног слома Осовинских Сила и успјешног окончања Другог свјетског рата протећи ће још готово три године. Три године пуних страдања, разарања, крви и суза. Без обзира на то што је чувени ратни лидер Уједињеног краљевства био свјестан предстојеће тешке борбе, овим ријечима је хтио да јасно стави до знања свима да су кола нацистичке ратне машине назаустављиво кренула низ брдо.

У чему је актуелност ових ријечи данас, и како оне могу имати везе са Сиријом? Трудећи се да нађем ријечи које би могле на једноставан начин описати шта представља најновији развој догађаја везаних за сиријску кризу, цитат бесмртног премијера се некако сам наметнуо. Шта се то промијенило и чији се крај назире послије преокрета у Сирији?

Свијет у којем живимо обликован је геостатешким мега-потресом из 1989. године односно рушењем Берлиског зида, дисолуцојим Варшавског пакта и посљедичним распадом Совјетског Савеза. Овај потрес је иза себе оставио огроман вакум моћи који су успјешно попуниле Сједињене Америчке Државе, успостављајући хегемонију на глобалном нивоу. Као посљедица америчке хегемоније систем мирног рјешавања спорова међу народима који је створен крајем Другог свјетског рата, а чије оличење је била Организација Уједињених нација је доживио потпуни колапс, а са њим и међународно право. Да иронија буде већа, никада у историји није било толико међународних судова а толико мало међународног права. Организација Уједињених Нација која је у новим условима изгубила на актуелности је замијењена нечим што се често назива ријечима „Међународна заједница“ и ако нико не зна ко чини ту међународну заједницу, која су њена овлашћења, и која је њена улога у данашњем свијету. „Међународна заједница“ са којом свијет има да рачуна у овом тренутку ипак има неке константе и препознатљиве карактеристике које су се до сада искристалисале, а то су: Прво, улогу стожера „међународне заједнице“ имају САД као војно-политички хегемон данашњице. Друго, чланом те заједнице се не постаје ни учлањењем, ни пријемом ни приступом, нити стављањем потписа на неки међународни уговор. Да ли је нека земља члан „међународне заједнице“ зависи само и искључиво од тога у коликој мјери су њени интереси или понашање, чак и ако она нема свог конкретног интереса, конплементарни са интересима САД-а у сваком конкретном случају. Тако члан „Међународне заједнице“ може бити и земља која не дијели ништа од вриједности на којима су утемељене САД, не мора бити ни демократска, ни тржишно оријентисане приреде, нити посвећена поштовању људскох права нити…. Чланом „међународне заједнице“ се не постаје и не остаје за стално, она дјелује ад-хок и то је још једна њена значајна црта. У једном случају нека земља може бити члан док у другом то неће бити, а шта ће бити случај у конкретној ситуацији зависи опет само од конплементарности интереса те земље са интересима САД-а. Тако Француска није била представник „међународне заједнице“ приликом инвазије на Ирак 2003, године, а у планираној акцији против Сирије, Француска је њен значајан чинилац.

„Међународна заједница“ је заправо слика и прилика неправа које влада у међународним односима и којег смо свједоци. Очекивати од силника да се понаша по праву је превише и ако се неко пита због чега се америчка политика манифестује на описани начин, одговор је једноставан… Просто зато што им може бити. Стара правничка изрека каже да право и не постоји уколико иза њега не постоји сила принуде, те стога оно што би требало да буде право у међународним односима у овом тренутку представља мртво слово на папиру…. Или можда не???

Прва деценија 21-ог вијека је била свједоком уздизања низа нових регионалних сила, које су ослољене на снажан економски раст, ојачале своје војне капацитете и полако али сигурно, почеле да урушавају апсолутну моћ Америке на свјетској сцени. Нарастање моћи ових земаља коренсподирало је са слабљењем моћи Америке. Посљедна епизода ове геостратешке игре је дебакл америчке политике у Сирији. Треба знати да Америка није промијенила свој приступ у рјешавању сиријске кризе због тога што се опаметила, већ због тога што није имала довољно моћи да се супростави заједничкој снази нових чинилаца на свјеткој политичкој сцени. У први план када је у питању преокрет у односу према Сирији о којем говоримо, ушла је Русија из више разлога, а понајприје јер она са собом носи тежину свјетске силе већ неколико стотина година. Тежина руског става овај пут, за разлкику од Ирака, Југославије и других америчких авантура, је ојачана јаком економијом и све снажнијим оружаним снагама. Једноставно, Руси су овога пута имали довољно снаге да поред свога већ традиционалног „њет“, које у ранијим годинама није значило ништа, предложе солуцију за рјешавање конкретног проблема на коју су остали морали рачунати, тим прије што су сви други значајнији фактори свјетске политике били на њиховој страни. Америка просто у овој ситуацији није могла да учини ништа без да што би се казало „подвије реп“ и одступи. Колико ће ово утицати на будућу америчку политику? Мислим да већ утиче! Био сам запањен када сам неки дан чуо да је неки амерички подсекретар или већ ко ли, рекао да је „вријеме да се паузира са санкцијама према Ирану“! Говоримо ли ми о Ирану који је дио „Осовине зла“??? Овакав заокрет је нешто што не може остати непримјећено.

Сад бих се вратио на почетак да ли је ово крај америчке хегемоније? Наравно да није! Америка ће бар још у наредне двије деценије остати једина свјетска сила у правом смислу те ријечи, тј. биће у стању да пројектује своју моћ на сваком центиметру земљиног шара, без великих изгледа да јој се неко придружи у том звању. Међутим, на којем год терену дјеловала убудуће ће морати да рачуна са интересима регионалних сила у конкретном случају, и више никада неће моћи да самостално, каубојски спроводи своју политику. Сигуран сам да ћемо у наредним временима све чешће имати прилику да будемо свједоци америчких „консултација“ и „заједничких конструктивних рјешења“ у чије креирање су укључени ставови Русије, Кине, Индије, Бразила, Јапана, Јужноафриче Републике, Турске… а можда чак и самог Ирана!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: