Преосмишљавање

Па, мој Адеиманте, какава је природа тираније? Очигледно је, претпостављам, да настаје из демократије, каже Платон у Држави. У аутаркичној држави. У самодовољној држави. У идеалној држави. Али, све што је идеално није добро. Дакле, још су Грци увидели да је демократија родно место тираније. Све што је демократско није добро.

Нико више не сумња (чак ни у Бајиној башти), да су најновије климатске промене, (климатски удари!), унапред смишљени и договорени – консезусом – упаковани пројекти сажети до максималне густине око екологије страха (нови вид страха којег не налазимо у речнику страха), сведеније, ради се о новоупакованом пројектованом термину који замењује апокалипсу. Али, то би вам боље објаснио какав технолог власти, или менаџер, или слично саветничко лице из области социолошког поретка. Еколошки страх увек је у стању да избаци из равнотеже свакодневну геометрију живота. Чему преосмишљавање, опет питамо саветника или аналитичара или менаџера демократских власти. Је ли зарад прилагођавања (прилагођавања стварањем новог језика), ободреног универзалним популистичким дискурсом који продубљује суток општег и универзалног (демократског!) постполитичког стања. (Ако је већ на делу постмодернистичко и постапокалиптичко, чему пренебрегавати и појам посполитичко..?) Али, опет, и у свакој прилици ваља ангажовати, ослушнути менаџерску, аналитичку одн. саветничку геометрију. Ако се укупно такозвано демократско биће сведе само на административну мрежу – административно умрежавање у којем би се одлуке сводиле и које би се само ослањале на експертску геометрију и знања а не политичко расуђивање – онда је парола демократcко само у функцији поспешивања тираније, или још сведеније, тада је демократија администрација тираније. И не само над говорним бићем, будући да еколошки страх погађа сва бића. Па, и купус.

Постполитичко одбацивање националног (зачудо, на овим просторима прво га затичемо у долини Дрини, а први гласови стигли су из Бајине баште), од менаџера, специјалисте за постполитичко, тј. агента који опслужује нискоакумулативну жуту штампу, који преосмишљава не само национално и историјско и старе идеолошке визије, (нпр. младобосанску), неголи и књижевноисторијске; сервисирајући жутој штампу путем хуманитаријанизованог пооштравања метафоре, испуњавајући захтеве које иште постполитичка демократска тиранија. Само да је здраво. Да је здраво постдемократа „зелене политике“ из Бајине баште. Како су се ствари намах промениле после самита у Рију. О, купусе, купусе.

Па ипак очекивао се један харомичнији поглед из Бајине баште, не само хармоничнији кад је у питању природа, него кудикамо хармоничнији и на плану алтернативних питања кад је у питању „зелена политика“. Не треба сметнути с ума да су преговори са „зеленима“ у току, и не морају се престизати ствари. Не разумем да је неко, у принципу, још из Бајине баште, против политике „зелених“. Нити су „зелени“ ко му драго, нити је агент жуте штампе из Бајине баште ко му драго. Имају „зелени“ у себи доста радикално реакционарних оштрица на целом хлорофилном хоризонту. Укупним сутоком Дрине, једино у Бајиној башти нема стаклених башта. Једино су у Бајиној башти слободни празилук, першунчић, мрквичица, тиквица, грахчић звончић, оката махунарка. Па, и купус. 

У будућности треба именовати будућност. Зато одмах избегавати шокантне термине. Ко очекује да „зелени“ може убити. За сада купус у стакленим баштама узводно од Бајине баште не мари за сличне теорије. После наглог загревања долази нaгло хлађење, али не и у стакленицима низводно од Бајине баште. Зато су „зелени“ почели да размишљају не само о стању у стакленицима, него и о идеолошкој и свакој другој клими, па и клими сутоком криве Дрине. Знају „зелени“ да је Европа аномалија. Али не знају у Бајиној башти.

Сваким преосмишљавањем губи се садржај. Сваким проширењем (па и европским), губи се садржај. Знају то у Европи. Чуће то и у Бајиној башти. Схватиће и купус.    

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: