Преписивање

Пише: Сибин

Господо, шта се ово, забогамилог, чаршијом прича? Да ли је могуће? Вјерујете ли и ви? Што се мене тиче, не тиче ме се (Бекет о Ирској), међутим, некако не ваља да се тога прихватају и млади, модерни, прошлошћу неоптерећени, без политичке флеке на црвеној кравати и строго бијелој кошуљи, који, једино и само гледају у правцу будућности. Ни десно, ни лијево.

Зар и он, „наш“ и наше горе лист, Бечић Алекса, да је преписао добар дио магистарског? Није ваљда, а ето, све су прилике да, изгледа, јесте. Добро, млад је, има тога, догоди се, богме, и бољим, итд.

Четрдесет и четири странице(!), без знака навода, од Борис Дивљана. И приде компиловао, па се, такође не наводећи извор, ослањао на Мицу Козлен. Измиксовао, експериментисао, нешто угрубо збрзао и склепао. Испада онда да је Алекса мр таман колико је то била и моја баба, да извине. Фалсификатор? Тога у Црној Гори има колико волиш. Фалсификовање је матрикс ЦГ. Барем смо се истине ослободили!

Мислим, је л` да, није у реду бити магистар плагијатор, лидер партије, и онај који је на једвите јаде ономад одустао од кандидатуре за предсједника (подсјетимо се, том приликом са патосом изговарајући: зарад народног добра, одричем се пресудног момента у мојој досадашњој политичкој каријери!), само из разлога што му теренски извјештаји нису ишле у прилог. Били катастрофа, прочуло се убрзо.

Е сад, имати за предсједника мр плагијатора, па то нема ни тзв. држава Косово! Не иде, и како с тим у Европу, макар и 2025, како се нада Душко Марковић, премијер.

Не бисте вјеровали колико је тешко писати о плагијаторима. Ама аутор нема за шта да се ухвати. Све игра сјени и авети, покретних кулиса, општа фатаморгана. Ни да се ради о каквој збирци љубавних уздаха дјевојака у цвату, а не о одбрани магистарског рада.

Можда је Бечић, по узору на Киша – али тамо је ријеч о књижевном дјелу – на своју руку избацио наводнике, и копипејстовао Бориса и Мицу, на тај начин бавећи се феноменом оргинала, и постструктуралним питањем: уколико је оргинал доиста (не)могућ, одакле исти извире? Па ипак, шта ако зацијело стоји – еx нихило нихил фит…

Колико смо, пак, упознати, све су прилике да се ради о економским питањима и кретањима у ери неокапитализма (о којима је, напросто, разбио Тома неисељиви Николић), не и о оним које би унеколико и било дозвољено зарад стила енд форме кривотворити, угледајући се на одвећ препреденог Хорхе Луис Фернандо Исидоро Борхеса, који је сопствену књижевност изградио – као што знамо – на књижевностима других. Тако је славни гаучос у уста Платона знао ставити нешто што му је, једне прилике, рекла собарица у хотелу у Њујорку, наравно, појма немајући ко је слијепи пјесник са бамбусовим штапом…

Није моје да судим – тема је дозласвега неоргинална, али томе није крив потписник ових редова (можда сам требао прибјећи знацима навода?), него главни лик текст, тј., у овом случају, антијунак. И, какогод се узело, није лијепо преписивати, и још се правити невин. У ставу: увијек се напада недужни, и све док ме нападате, знам да сам на исправном путу. Таман колико је и Криптокапић Ранко био и остао на – правој страни историје!

Него, не да ми се више писати о А „нашем“ Б и овдје стављам тачку. И знаке навода „…“
(Зверев, дакле, преко ЦГ здимио у Мађарску. Има за нас, господо, још увијек наде, будући да смо свакаквом олошу се нашли као уточиште, ако нипочем другом, а оно се барем по томе распознајемо.

Као, како Европа поручује, фактор стабилности у региону. Аха, фактор & фалсификатор!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: