Препуштање Србије Русији и Кини могло би скупо коштати Вашингтон

Пише: Гордон Бардош

Посјета Владимира Путина Београду дана 17. јануара намеће интересантно питање – да ли Кина и Русија успијевају да направе продор у Србију усљед немара Вашингтона?

Бројеви говоре сами за себе. Посљедњи амерички предсједник који је посјетио Београд био је Џими Картер 1980. Са друге стране, Владимиру Путину је ово четврто путовање у Србију откако је дошао на власт 2000. године (додајмо да је и Дмитриј Медведев имао званичну посјету Београду 2009. године, за вријеме трајања његовог предсједничког мандата). Штавише, Путин се састао са актуелним српским предсједником, Александром Вучићем, бар 14 пута.

А Руси нису усамљени у значају који придају Београду током протеклих година. Кинески председник Си Ђинпинг је имао званичну посјету Србији 2014, а у плану је још једна посета касније ове године. Све у свему, Ђинпинг је од 2014. имао пет званичних билатералних сусрета са српским колегом. Насупрот ономе што раде Кинези и Руси, предсједници Сједињених Држава и Србије (или њене претходнице, Савезне Републике Југославије) никада се нису састали.

Узроци другачијег приступа

Неколико фактора објашњава ову разлику у приступу који водеће силе имају према Србији. Прије свега, добар дио америчке политике према Балкану је насљеђе деведесетих у којим су руководиоци, попут предсједника Била Клинтона и потпредсједника Ала Гора, одлучили да подрже „муслиманску ствар“ на Балкану како би поправили углед Америке у муслиманском свијету.

Нажалост, терористички напади од 11. септембра 2001. – у којим су неколицина организационих, финансијских и оперативних извршилаца били ветерани босанског џихада – открили су интелектуалну површност и мањкавост таквих наивних увјерења. Штавише, од 1990-их до данас, анализе јавног мнијења широм арапског/муслиманског свијета упорно показују огромно негодовање према Сједињеним Државама, упркос америчким војним интервенцијама на Балкану.

Други разлог због ког су креатори политике у Пекингу и Москви били заузети обилажењем Београда је то што умију да гледају на мапу. Најважнији копнени и обалски транспортни коридори између Западне Европе и Источног Медитерана, и између Балтичког и Егејског мора, пролазе кроз Србију. Кинези дефинитивно схватају ово, што показује и економска вриједност њихових инвестиција у ову земљу која се сада приближава цифри од 10 милијарди долара.

Америчка балканска политика се, насупрот томе, у протекле двије деценије усредсредила на Босну и Косово*, које су у контексту географског положаја и имовине од секундарног стратешког значаја, а повремено и на Македонију и Црну Гору – прије свега у циљу промоције НАТО интеграција.

Уочити промјене

Треће, изгледа да спољњополитички естаблишмент из Вашингтона није спреман да увиди колико се свијет промијенио у протекле двије деценије. Сједињене Државе више нису (ако су икада и биле) оно што је Медлин Олбрајт називала „незамјењивом нацијом“, па у мултиполарном свијету данашњице мале државе имају политичке, економске и стратешке опције. Другим ријечима, и природа и међународна политика не трпе вакуум, па уколико Вашингтон одабере да се не бави неком земљом, друге државе су спремне да ушетају као партнери и инвеститори.

Посматрано са ове тачке гледишта, тешко је схватити како то бенигно (или малигно) запостављање Београда од ког Вашингтон пати помаже америчким спољњополитичким интересима. Како је предсједник Барак Обама једном истакао, „смијешно“ је вјеровати да „неразговарање са другим земљама за њих представља казну“. Испада да док је предсједник Обама био спреман да пружи руку деценијама старим америчким противницима као што су Куба и Вијетнам, а предсједник Трамп био вољан да се састане са Ким Џонг Уном, четврт вијека након ратова из деведесетих Вашингтон и даље преферира да званичнике из Београда држи даље од себе.

У овоме, наравно, нема стратешке логике, али показује у којој мјери је америчка балканска политика остала талац посебних интереса и етничких лобија који вјерују да извлаче корист од стварања што већег јаза између Вашингтона и Београда. Таква кратковидост пријети да угрози прогрес који је већ постигнут у односима између Вашингтона и Београда. Упадљив примјер тога је учестало медијско приказивање Србије као „руске испоставе на Балкану“, иако реалност говори о нечему прилично другачијем.

Србија показује добру вољу

Да размотримо, на примјер, однос Србије са НАТО савезом. Србија је члан НАТО програма Партнерство за мир, а склопила је и Споразум о статусу снага (СОФА) са Алијансом. Како је то војни аналитичар Џон Капело примијетио, „односи Србије са евроатлантским савезом никада нису били јачи“.

Слично томе, током посјете Београду априла 2017, покојни сенатор Џон Мекејн је оцијенио да су Сједињене Државе најважнији одбрамбени партнер Србије, при чему двије земље имају преко 90 здружених војних вјежби годишње. Што је посебно интересантно, НАТО канцеларија за везу у Београду се налази у згради српског Министарства одбране, свега један спрат испод канцеларије самог министра одбране. Слично је и поводом ставова Србије према ЕУ. Актуелна српска премијерка, Ана Брнабић (која је читаву деценију радила за УСАИД) је јавно саопштила да уколико дође до избора између Русије и ЕУ – Србија ће одабрати ЕУ.

Нажалост, у контексту Европе која се рапидно мијења, питање је колико дуго ће такве политике и односи моћи да се одрже, а нарочито да ли ће Србија икада бити примљена у ЕУ. Тај догађај се пројектује за најмање десет до петнаест година од данас, а Вашингтон преферира да игнорише ову земљу, осим када јој намеће казнене мјере.

Имајући у виду скорашње потезе других великих сила, озбиљно рекалибрирање стања и трајекторије односа између Вашингтона и Београда је пријеко потребно. Тешко је видјети шта Сједињене Државе добијају уступањем стратешког и политичког игралишта Србије Пекингу и Москви. Ако се стабилност Балкана схвата као нешто више од пуког испуњавања листе жеља локалних сателита Вашингтона, онда је неопходан шири приступ у бављењу регионом.

Док Путин поново шета Београдом, амерички креатори политике би требали добро да размисле о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: