Kако је црногорски митрополит видио ослобођење Пећке патријаршије?

Аутор: Горан Ж. Комар

ПРЕСВИЈЕТЛО СУНЦЕ КОЈЕ СИЈА И ИСПУШТА ЛУЧЕ ПО СВОЈ ЗЕМЉИ СРПСКОЈ

Није ми познато да је неко у часу великог слома српског који је кренуо сеобу, изговорио нешто слично. Био је Паштровић по мајци. Бориловић по оцу. Управљао и владиковао прије високопреосвећеног Саве (из Очинића) и Данила Шћепца калуђерова Петровића? Јасан политички курс земљи, тачно онако како је захумски митрополит Саватије кретао и подстицао народ под крило прејасне републике.

Видио је макар један alba urbs, папин Рим и исказао поштовање. Дочекао и Морејски рат и у њему продор ћесарове армије на Космет.

Из Скадра, вјероватно 1689. године, принесоше му књигу и он, довршавајући свој запис у њој потврди: „И ова књига била је у то вријеме од ове свете обитељи пренешена у град Скадар“.

Донешена је митрополиту из Скадра и он је у њој записао: Пренесена ми бијаше од мјеста Скадра у љето 1689 када бијаше нам радост велика и весеље „неизглагољано“…; у то љето прилучи се неким Божјим „самотренијем прићи војем и начелником римског царства са силом многом, и плијенише и претјераше богомрски род царства Исмаилоза и скверни език их от мјеста Косова и от њих окрестних мјест“ и придоше до велике цркве дома Спасова које назива се Пек, архиепископија опште обитељи и пресвијетло сунце које сија и луче испушта и по свој земљи српској.

Даље, у запису, митрополит Висарион казује како је паша Махмут Беговић од мјеста „Ипека“ повратио „Пек“ и много зла показао овој светој обитељи. Књига је тада од пећких калуђера пренешена у Скадар.

Казују данас у Црној Гори како је са појавом митрополита Данила Петровића Црна Гора промијенила вањско-политички курс. Али шта се уопште гледа када се пише историја овога народа? Зашто данас млађани не посмотре ка записима? Како се то ка Цетињу покрену ријека калуђера када патријарх дође Висариону? „А ја гријешни проигуман Василије јеромонах од манастира Добриловине тада приђох с тијем старим на Цетиње и тада даде ми његове свете писани на духовно исповједање на Црну Гору и на приморје и на племена ако ко хоће исповиједити се“. (1690) „И приђоше са старим четири калуђера његова на ноћи, прво хаџија Василије јеромонах и архиђакон Данило и Викентије и Атанасије даскал и стајаше четири дана на Цетињу и одатле вратише се натраг преко Цуца у Никшић“ (…) Било је то вријеме које је усјекло мноштво записа у књигама.

Видљиво је да је овоме народу пријетило истријебљење. Читави крајеви су се помјерали ка обали. Онако како су се „христијани“ помјерали ка Далмацији и отоцима још од продора султана Мехмеда. Али, обиљежје српскога народа чији наду и праисходе овим записом означи митрополит црногорски Висарион, било је темељна вјера у живога Бога. Његово свијетлило на земљи, овоме народу и његовим епископима, кроз читаву историју, била је српска патријаршија у Пећи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: