Прича из Ћор Буџака

Пише: Небојша Јеврић

Једном давно, много векова пре Хрста владао је Персијом велики цар Канбис.

Канбис је био добар владар, али су до њега често допирале вести о неправдама које су од стране његових чиновника дешавале народу у Персији.

Преко царског руха огрну просјачки огртач, упути се у град.

Свуда је чуо исту причу о врховном судији који узима мито.

И сви трагови су водили према његовој палати већој од царске.

На тргу је требало да буде тог дана јавно вешања неког младог злочинца.

Окупила се била маса и цар Канбис је чуо двојицу како разговарају.

-Пет зликоваца који су имали да плате, судија је ослободио.

– Овај није имао да плати и невин иде на вешала.

Канбис скиде просјчки огртачач. Заблиста на њему драго камење и злато.

Скочи Велики Судија према њему да му целива скуте.

-Овог јадника ослободите, а Великом Судији одсеците главу и одерите кожу. Кожу уштавите и њоме обложите столицу Великог Судије – нареди војницима.

А у цара поговора нема.

Требало је изабрати новог судију.

Царев избор био је Хајам, син Великог Судије.

Судио је шездест година и народ га је звао Хајам Праведни. Када је умро Персијанци су наставили да верују у њега, да верују да сви ми једнога дана дођемо пред њега. Безгрешног Великог судију.

Писци, песници и остала књижевна булумента обично мисле да је безгрешна и да су миљеници богова.

Постоји једна књига коју је прочитало деведесет посто писмених дечака и девојчица на свету.

Робинзон Крусо Данијела Дефоа.

Наравно да се сећате несрећног Петка којега припадници противничког племена хоће да поједу.

И Робинсонове пушке којом га спашава.

У фајл у мозгу свим будућим енглеским војницима убачена је прича како су црнци људождери и како их без гриже савести могу убијати.

Милиони и милиони су кренули из Африке за Америку као робови и исто толико их није стигло.

Аустралија и Абориџини.

Не знам како се звао аутор првог вестерн романа у којем се говори о томе како су Индијанци скалпирали белце.

Иако је истина сасвим другачија.
Бели ловци на људе су добијали сто долара за скалп Индијанца, а по педесет за скалп детета.

Ретки су они који то знају.

Улогу књига преузео је филм.

Холивуд је наша дика, што пожелиш то наслика.

Трчи Србин са мини атомском бомбом по Њујорку а јури га храбри и непобедиви Јенки.

Под паролом – НИКАД ВИШЕ АУШВИЦ! бомбардовале нас Швабе.

Да би нас бомбардовали био им је потрбан велики злочин.

Лако су се са рахметлли бабом, са Алијом Изетбеговићем, договорили око Сребренице.

Два дана пре предаје Сребренице Насер Орић и комплетно руководство са два милиона долара стигну у Сарајево. Изађу жене и деца. Онда су страдали ратници.

Кад је дошао мистер Бил Клинтон у Сребреницу ракао је – ВОЛИМ ОВАЈ ГРАД. Сви су заборавили на Монику.

Сви су заборавили на убијене Србе, на сто педесет одсечених глава, на десет хиљада убијених у Сарајеву, на дечје логоре, на
Јасеновац и Јадовно. На протеране из Крајине.

Пишем овај текст, вапај, на катуну Ћор Буџак између Сињавине и Дурмитора, свестан да кршим закон јер ко злочин у Сребреници не зове геноцидом врши кривично дело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: