Прича из Великог рата: Кад је Бог био црн а ђаво бео

Био је последњи дан месеца октобра 1918. године, дан Светог Луке, када је путем ка Обреновцу прошла једна српска коњичка патрола. Људи, жене и деца и све што је могло да трчи излазили су и трчали за ослободиоцима.

Иако су то били непознати људи из ко зна којег краја Србије, стали су обасути грљењем, љубљењем, као да су најрођенији и најмилији. Жене су износиле мед, воће, ракију и друго што се нашло у овим тешким временима, китиле их последњим пешкирима и вуненим чарапама.

„Браћо и сестре, срећна вам слобода!” – и они узбуђени, промуклим гласом викали су придолазећем народу, покушавајући да пробију гомилу. Њихов задатак је био да извиде да ли је од непријатеља потпуно чист терен око Саве.

„А где су наши, наши Посавци?” – питале су кроз сузе мајке, жене, сестре.

„Иду, иду… ту су негде! Само што нису стигли!”

И заиста, сутрадан су стигли они што су имали срећу да пређу живи преко Албаније, да преживе ту голготу, кроз глад и тифус мимоиђу трагедију на Крфу, избегну швапске сумарене – подморнице и у тим приликама певајући: „Свако се боји и има трем, неи’ће швапски сумарен.”

Ови људи, обични сељаци који до рата нису ишли даље од Обреновца и Београда, видели су сада Грчку, неки Италију, Француску и северну Африку. Прешли су неколико мора, били у великим градовима, дружили се са црним људима, заволели Французе као своје блиске, говорећи да су исти као Срби, само не знају да говоре српски, покушавали да се приближе хладним Енглезима, заљубљивали се у њихове болничарке. Постали су горди што су пробили Солунски фронт и понели са посебним поносом назив Солунци. Причали су приче, скоро невероватне за оне што их нису доживели, мада су биле истините. Наши к’о наши, понекад се неко и подругивао и загледао са неверицом, али су се многе приче и сачувале од заборава.

Бистар сељак М. С. из Барича, друштвен и разговаран, радовао се у напретку, а напредак је био доћи до Солуна. Дружио се са црнцима Сенегалцима, који су били у француској војсци. Иако није знао ниједну реч другог језика, а ни они нису знали српски, „водио” је са њима дуге разговоре, да би сазнао нешто о њима, њиховом животу, обичајима и др.

„Имате ли ви Бога!” – пита он Сенегалце, правећи разне гримасе и погледе да им објасни шта је то Бог. Згледају се Сенегалци међу собом. Претпостављају шта овај пита, па када се сете, сви у глас повичу „Да!”. Сад иде друго питање: „А да ли је ваш Бог бео или црн?” – пита М. С., показујући небо и своје и њихово лице док не добије одговор да је њихов Бог црн. „А мој је бео!” Онда следи питање: „Какве вам је боје ђаво?” Онда прасну у смех кад схвате да је њихов ђаво бео као Србин, а његов црн као они и за тај дан је разговор готов.

Други пут стану Срби поред пута и чекају нека савезничка кола (камион). Енглези пролазе гордо, ни погледом да удостоје српске војнике, али Французи стану и помогну дружини да уђе у камион.

„Бон Серб! Бон Серб! – потапшу по неког по рамену, а овај не знајући да то значи добар, претпостављајући да значи болестан, одмах се хвата за стомак и превијајући се тобож од бола виче: „Стомак – коњак, коњак!” Није важно да ли му верују, пред првом кантином се застаје, наручују коњак и пије за живот Срба и Француза.

Било је и оних српских бораца који су се повлачили у себе, дубоко патећи од носталгије. Тако је Лазар Чучковић још на Крфу осећао да се неће кући вратити. Вадио би из сандука везене вунене чарапе, које су могле да га кроз Албанију заштитите од зиме, гладио их и љубио. Њих му је од вуне њихових оваца исплела и извезла његова лепа и млада жена Јока. У њима је Лаза гледао свој тек започети живот, кућу, воћњак, њиве и све што је волео. Кроз сузе би говорио: „Ја се кући нећу вратити. Умрећу негде у туђини, а ви ми кад умрем обујте ове чарапе, да са њима почивам. То је једино што имам из Србије.”

И заиста, у првим борбама је био рањен и од рана умро. Другови су га сахранили по српском обичају, „онако како ваља и како треба”, пошто су му претходно обули везене чарапе вољене жене „да му лакше буде самом у туђој земљи и страшном свету”. А када су пошли у пробој фонта, онима који нису то доживели запалили су свеће и са гробова узели по мало грчке земље за уцвељене мајке и несрећне породице. Међутим, ни многи од њих нису стигли до својих кућа.

Приликом повлачења српске војске ка Албанији 1915. године, нарочито када су повлачење пресекли Бугари, многи борци су пали у аустријско и немачко ропство. У Немачкој и Аустроугарској су их сачекали лагери ограђени жицом, мучење и храна од репе, гора него што се у Србији даје свињама. Мало после им је било лакше, када су распоређени на рад. Најбоље су прошли сељаци, јер су радили послове у којима су се добро сналазили. 

(Извор: Политика, подаци из рукописа за хронику Барича Вите Радовановића) 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: