Прича о једном давном невјероватном догађају у Лушцу код Берана

Село Забрђе се налази надомак Андријевице, а није превише удаљено ни од Берана. Обухвата простор од плаветног Лима, са чијих се обала својим стрмим падинама пење небу под облаке, тамо ка Градишници. У том насељу се осјећа дах давнине, јер су преко њега још од исконских времена вијугали каравански путеви којим су ходили бројни путници, али и многе војске. Доста старина није још истражено онако како треба, много тога чека да се пронађе и објелодани.

Андријевица и Беране, као и села и насеобине тог крајолика, препознатљиви су поред бројних природних љепота и по томе што њедре и многе житеље препознатљиве по својем дивном физичком и духовном склопу, па је тако и Забрђе изњедрило доста успјешних у разним облицима људског дјеловања. Потребан је посебан напис да се и сви спомену, уз увијек присутну бојазан да неко буде и, наравно, ненамјерно изостављен.

Зато бих, за сада, у уводу, споменуо, али само из области спорта,  двојицу браће од стричева, Бакиће, који су били играчи познатог турског фудбалског клуба ,,Галатасарај“ из Истанбула, Милију-Мила и Павла, који су 1905. године били и међу његовим оснивачима. Мило је преминуо у Кочанима, у Македонији 1913. године од колере, а био је официр црногорске војске. Павле је постао познати финансијски стручњак и директор рудника Трепча, а стријељан је од стране партизана 1944. године у Андријевици.

А управо двије године након што су Бакићи учествовали у оснивању познатог и трофејног ,,Галатасараја“, у Забрђу је рођен Пуниша Новичин Бакић, који ће постати војни пилот.

Посебна занимљивост је та да је поред њега Забрђе изњедрило још четири војна пилота из времена Краљевине Југославије. То су:

– Благоје Мијаила Бакић, капетан, који је рођен 1909. године. Погинуо је 6. априла 1941. године изнад села Шајкаш, које се налази близу Титела у јужнобачком округу, у окршају са њемачким пилотима, пошто је претходно успио да обори два њихова бомбардера. На мјесту погибије подигнуто је спомен обиљежје.

– Андрија Сава Весковић, мајор авијације, рођен је 1907. године у Забрђу. Рат га је дочекао у Скопљу, одакле је одмах полетио у окршаје с њемачким пилотима; погођен је изнад Краљева, али је успио да се спусти и слети користећи најобичнију ливаду. Био је један од оних који су подигли народ на устанак у андријевачком крају 13. јула 1941. године, био је командант Андријевачке бригаде, командант Комског четничког корпуса. Погинуо је када је упао у партизанску засједу на Маргити испод Комова, јуна 1943. године.

– Бранко Митра Бакић, пуковник авијације, послије Другог свјетског рата обучавао је пилоте ЈАТ-а. Био је образован, а говорио је више свјетских језика. Преминуо је 1972. године у Београду.

Војо Милете Бакић, потпоручник, пилот-механичар, рођен је 1912. године.  Одазвао се позиву да брани отаџбину, а у једној од ваздушних битака морао је да искочи из авиона и да се спусти падобраном на подручје Тутина. Ухватили су га мјесни муслимани и мучили све док га нијесу предали Њемцима, тако да је крај рата дочекао у заробљеништву. Остао је у ваздухопловству и обучавао је будуће пилоте у Вршцу.

Пуниша Бакић, био је капетан, пилот; рођен је у Забрђу у породици Новице и Насте, која је била од Лекића из Бара Краљских; у Забрђу је завршио основно школовање, а наставио је учење у Мостару у Ваздухопловној школи, у седмом пуку, које је завршио 1929. године. Службовао је и напредовао у Скопљу, Сарајеву, Земуну и Мостару. Рат га је затекао, према казивању неких његових рођака, у Загребу и то у болници. Брзо је изашао, обукао опрему, сјео у авион и упустио се у неравноправну битку против њемачких ,,штука“ и осталих њихових  јаких авиона. Погинуо је изнад Дервенте јуначки бранећи своју отаџбину. Постхумно је одликован послије рата. Иза њега су остале супруга Добрица и кћерка Зорица која је преминула млада.

Њему се, негдје између 1935.- е и 1938. године, јер нажалост не постоје тачни наводи збивања, догодио један невјероватни догађај са срећним завршетком и то не много далеко од његовог родног Забрђа, изнад ледине Овсине у Лушцу, код Грујица, на само километар-два удаљености од Берана.

Наиме, то пространство, након принудног слијетања авиона 1925.-е, неко спомиње и 1927. годину, а то је било и прво у том крају, којим је управљао пилот Лазар Бајчетић родом из Пљеваља, кориштено је и даље за слијетање и полијетање летилица, постало је писта. Није познато шта је то натјерало Бакића да слети, да ли је оно било и предвиђено или је било принудно. али у сваком случају своју ,,Бреге-19“, ознака Н 1 5, усмјерио је на травнату површину, кад је одједном угледао групу људи на њој. Једино што му је било преостало, пошто се о прелету није могло ни помислити, да покуша да их некако избјегне са најмањом штетом и, наравно, без последица по њих, док о својој безбједности није ни размишљао. Као вјешт пилот успио је да заобиђе те запрепаштене мјештане, успјешно је приземљио авион, али је проклизао по неравнијем рубу брда, које је било и ивица источне стране писте. Зауставио се, успјевши да угаси мотор, с десним крилом прислоњеним на кров брвнаре Драга Пајковића и предњим дијелом уз плетени плот.

Оно што је несхватљиво јесте то да је авион остао читав, крило неоштећено, па чак ни једна шиндра, односно дрвена кровна покривка, а ни плот, а пилот Пуниша Бакић је остао без било какве огреботине.

Међутим, ту чудесима није био крај – знатно касније, рођака пилота Пунише Бакића Златана-Злата удала се за сина домаћина куће у коју је ударио крилом авиона. Иначе, раније је била удата још једна одива Бакића за блиског рођака тог домаћина, Јагоша Пајковића, Станисава-Ћана. И не само то, на заравни изнад тог мјеста уграђени су, знатно доцније, резервоари за керозин за потребне најприје цивилног, а потом и војног аеродрома који се преселио са те површине на доњу терасу,  Шкрљевицу, која је обухватала подручја Доца и Лушца, а касније је проширена на Камењачу и Пешца са њеним пољима.

А да је ова невјероватна прича и сасвим тачна свједочи и фотографија, чији је творац за сада непознат, а коју је сачувало ово познато и угледно братство.

У Беранама живе Пунишини најближи рођаци, а међу њима и рођени синовац Мило са својом породицом…

Фотографија: фото-албум породице Бакић

Обрада фотографије: Милија Пајковић

Фотографија мјеста гдје је авион закачио кров: Милија Пајковић